uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

javno je napao ono što on svrstava u „politički korektan govor”
tvrdeći da on proističe ne od „samih onesposobljavanih osoba već
od njihovih samozvanih brižnika”. Ali čak i kad reporteri/ke
izbegavaju uvredljiv vokabular, njihovi napori mogu biti osujećeni
od strane zamenika urednika/ca koji se brinu o prostoru, te
„kvalitetne” novine ponekad snose krivicu u istoj meri kao i
tabloidi.
Noviji primeri iz novina „The Independent“ i „The Sun“
ilustruju tu tvrdnju. I jedne i druge novine objavile su, 24.
septembra 1991. godine, članke o epilepsiji. Članak iz „The
Independent“-a, iako mnogo duži, naveo je nekoliko objašnjenja
termina „epileptičan” – pridev koji označava vrstu napada, ne
osobu, i uvredljiv je za osobe koje imaju epilesiju – dok „The Sun“
nije naveo ta objašnjenja. I jedne i druge novine kontaktirale su sa
Britanskim udruženjem za epilepsiju (BEA) 23 pre objavljivanja
članaka. Novinar „The Independent“-a pozvao je BEA da proveri
brojeve telefona, ali je odbio da razgovara o sadržini članka.
Novinar „The Sun“-a razgovarao je o sadržini i u članak uključio
predloge BEA-a. 24 Ovde treba naglasiti da je to jedna od retkih
prilika kada se kontaktiranje sa humanitarnom organizacijom
usmerenom na jedno određeno oštećenje pokazalo kao korisno.
Takođe, novinske priče o zdravlju i o prigodnim
događajima za prikupljanje sredstava koji prikazuju
onesposobljavane osobe kao jadne, pasivne i zavisne od drugih
redovno se pojavljuju u britanskim novinama – one zauzimaju oko
dve trećine ukupnog izveštavanja (Wertheimer 1988; Smith
23 British Epilepsy Association – Britansko udruženje za epilepsiju (Prim.prev.)
24 Heaton, Maria (1991). Lična komunikacija, 25. septembra
46