uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

na podrška. Učinivši to polazištem vladine politike, niz dubokih
nenamernih posledica doprineo je tome da dođe do zastoja u
debatama oko onesposobljavanih osoba i rada. Da bi se ustanovilo
da li neko ko ne radi zaslužuje podršku, sistem naknada tako je
kreiran da stvara jasnu podelu između onih koji su u stanju da rade
i onih koji to nisu. Takva politika primerenija je prethodnoj eri
kada su poslovi/zaposlenja bila za ceo život, i kada se fleksibilnost
svodila na „bilo koju boju hoćete, samo da je crna”, što deluje
nespojivo sa svojevrsnim fleksibilnim radnim mestima koja su
gore opisana. Isto tako, takva politika nespojiva je sa činjenicom
da oštećenja koja ljudi imaju nisu statična: s vremenom mogu da
se promene, čak i tokom jedne nedelje ili meseca. To je tako bilo
da radite ili ne.
A jednom kad ste izvan, sasvim ste izvan. Din [Tomson],
čiju smo priču onesposobljavane osobe kao roditelja čuli u prvom
poglavlju, živi u Notingemu i sada uglavnom radi u volonterskim
organizacijama iako je godinama radio na nekoliko plaćenih
radnih mesta:
Imao bih ja ‘pravi’ posao, ali to nije finansijski izvodljivo.
Svaki put kad promenim posao, to se odražava na sve drugo.
Mnogo bi više onesposobljavanih osoba radilo kada ne bi bili
potrebni meseci da povratite svoja primanja iz domena socijalne
zaštite. Dugotrajni proces procenjivanja da li odgovarate nalepnici
‘onesposobljvan/a’, mnogo više otežava da ljudi počnu i
prestanu da rade kada mogu.
Kao što Din kaže: „Moja sposobnost za život ne bi trebalo
da se procenjuje na osnovu toga jesam li ili nisam u stanju da skuvam
šolju čaja”. Sistem nije osmišljen tako da može da odgovori
ljudima čije se situacije menjaju iz nedelje u nedelju ili čak iz dana
181