uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

kroz ljudska prava i odgovornosti unutar institucija sistema. Međutim,
vlast se muči da se prilagodi i uključi u realnost društva dvadeset
prvog veka koje je u stalnoj promeni. Kada je ostvareno formalno
priznanje, jedan od izazova koji se postavlja u vezi sa
političkim merama koje se odnose na onesposobljavane osobe jeste
da se izbegne njihov nestanak u magli sprovođenja, tako što će
biti nadjačane pitanjima ravnopravnosti šireg profila i institucionalnim
pravima prvenstva.
Ta birokratska teškoća ukazuje na jedan veći izazov: kako
izbeći da se, u društvu koje je sve raznolikije, gde će onesposobljenost
biti sve običnija, a deljenje identiteta sve manje uobičajeno,
pitanja onesposobljenosti toliko rasprostrane da nestanu.
Drugim rečima, kako iskustvo i prepoznavanje onesposobljenosti
može da postane podsticaj za pozitivnu društvenu promenu Tvrdimo
da odgovor leži u prepoznavanju onesposobljenosti, a da, pri
tom, ona ne bude jedini činilac koji određuje ljude, već da oni imaju
neposredan glas u procesu promena, ali tako što će deliti praktičnu
odgovornost za stvaranje rešenja.
Uopšte uzev, ljudi žele da organizacije na koje su upućeni
budu prijemčivije za njihove lične potrebe. Većina ljudi želi veću
demokratiju, ali pod svojim uslovima. U tom smislu, politika disabilizma
predstavlja priliku da se društvo u širem smislu nečemu
nauči, da se stvore nova sredstva za društvenu inovaciju i da se
utiče na stavove javnosti kroz sam proces, a ne kao nešto što je
naknadno dodato.
216