Treci broj - sic

116
Za kulturne politike: p(r)omen(a)?
Reporta`a iz
Novog Sada
o kulturnom stanju
Bojan Krivokapi}
Festivalizacija, komercijalizacija i monopolizacija kulture
postale su našom zbiljom. U nekada (pro)zvanom
Gradu kulture (Novi Sad), ista je postala polje
za malverzacije i manipulacije, politi~ke mulja~ine i
partijske spla~ine.
Uvodne napomene i klju~ne re~i - uputstva za lakše
povezivanje i razumevanje zabele`aka koje slede
Tekstovi koji slede, svi nevelikog obima i sa razlikama
u stilu, nastali su u proteklih nekoliko meseci,
inspirisani pra}enjem stanja u kojem se našla nezavisna
kulturna i umetni~ka scena u Novom Sadu (pre
svega, ali svakako i u Vojvodini, pa i u Srbiji), ali i
li~nim u~eš}em u aktivnostima Nezavisne inicijative
„Za kulturne politike – politika kulture”. Nakon
du`eg dvoumljenja da li sve tekstove preto~iti u jedan
ili ih, uz minimalne intervencije objaviti kao
takve, odlu~io sam se za ovo drugo, veruju}i da oni,
kao takvi, (do)nose jednu autenti~nu i specifi~nu
pri~u o problemima do kojih (do)vodi odsustvo jasno
definisanih kulturnih politika, odsustvo strategija
razvoja kulture i planiranja u kulturi.
Za neupu}ene, a `eljne (sa)znanja:
U Republici Srbiji postoje: Ministarstvo kulture,
Pokrajinski sekretarijat za kulturu i Gradske uprave
za kulturu. Svi oni raspola`u sredstvima iz Bud`eta i
ista raspore|uju (po konkursima i na druge na~ine).
Konkursi se raspisuju jednom do dva puta godišnje.
Neretko rezultati istih kasne od nekoliko nedelja do
nekoliko meseci, a i kada se do njih do|e (uglavnom
preko medija), ostaje nejasno po kojim kriterijumima
su sredstva dodeljena (ili nisu), šta su i da li postoje
prioriteti pri (ras)podeli sredstava... U svim tim telima/organima
zadu`enim za kulturu postoje nadle`ni/e
za odre|ena pitanja, polja, sektore, sa svojim
pomo}nicima i pomo}nicama. U Repubici Srbiji je na
vlasti Demokratska stranka (DS), ~iji je predsednik i
predsednik dr`ave (Boris Tadi}). O tome šta je ova
stranka bila oko Petog oktobra, a šta poslednjih godina
– napisano je, bezmalo, na stotine stranica.
Izneverena o~ekivanja, prevareni glasa~i...
Tre}i sektor u kulturi ~ine: nevladine organizacije,
udru`enja gra|ana i pojedinci i pojedinke (umetnici/e,
nezavisni/e intelektualci/ke, teoreti~ari/ke). Svi
oni, predlozima svojih projekata, konkurišu kod kod
pomenutih tela/organa, preko pomenutih konkursa.
Tre}i sektor je po svojoj definiciji neprofitabilan, za
razliku od pojedinih festivala ili manifestacija, koje
se i javno izjašnjavaju kao profitabilne. Problem nastaje
kad se za te profitabilne manifestacije odvajaju
sredstva iz bud`eta, koja su namenjena za savremenu
kulturnu i umetn~ku produkciju. Tako se doga|a
da jedan muzi~ki festival, jedan pozorišni festival
i jedan filmski festival, zapravo, vodi ista organizacija,
isti tim, i time doprinosi monopolizaciji i centralizaciji
kulture. Vlast, me|utim, u tome ne vidi
nikakav problem. Po principu – mo`e nam/im se,
preko tog problema se redovno prelazi, on se zaobilazi
ili negira. Ili se daju komentari tipa: pa to je
najve}i muzi~ki festival, on okuplja mlade iz cele
Evrope, to je naš brend! Postavlja se pitanje: da li
nešto što je (turisti~ki) brend treba sasvim da uništi
savremenu kulturnu i umetni~ku produkciju grada i
pokrajine u kojima se dešava?
Ujedinjenje: platforma kao inicijativa, solidarnost
kao nepristajanje
Oni najuporniji su, u poslednjih nekoliko meseci,
mogli primetiti da se na novosadskoj i vojvo|anskoj
kulturnoj i umetni~koj sceni doga|aju razna previranja,
razmimoila`enja, ostavke i ponovna spajanja.
Sve je po~elo kada je krajem juna (2009) gradona~elnik
Novog Sada (Igor Pavli~i}, DS) izjavio na
Radiju 021: “Moramo da se jednom odlu~imo da je
nešto od interesa za grad ili nije! Za kulturu izdvajamo
više od 900 miliona dinara i smatramo da Egzit
spram rezultata koje posti`e zaslu`uje dobar deo tog
novca. Masa poslovnog prostora se izdaje bez
nadoknade, razna udru`enja i razne art klinike, a
pitanje je rezultata i šta grad ima od toga.”
Zapravo, to je bio okida~. Jer, sve je, da se razumemo,
po~elo mnogo ranije.
Obi~no gra|anstvo, narod, sve te tralalarije nisu
baš mnogo zanimale, jer oni sad tu nešto drve o kulturi,
a narod ostaje bez posla, postaje gladan. Ne treba da ~udi
ili brine taj stav raje – jer je ta ista u proteklih petnaestak,
dvadesetak godina – toliko zaglupljivana, da
više ne razbira gotovo ništa. Sem omiljenih fraza i
floskula – koje drve svakodnevno i celodnevno, što
iz šarenih kutija, što iz šarene štampe. A do~im je
nešto na televizoru ili u novinama – u to se ne sumnja.
Elem, tako se novosadsko (pre svega, ali dakako i
vojvo|ansko) takozvano i samozvano gra|anstvo
nije mnogo uzbudilo oko krize u kulturi njihovog/svog
Grada i Pokrajine. A kriza je golema. Kriminal
u kulturi, korupcija u kulturi, kulturna mafija... I
sve to nije tako lako objasniti (a mo`da i jeste), jer je
sve to posledica nepostojanja (adekvatnih) kulturnih
politika (a mo`da i nikakvih), odsustva (jasnih) strategija
razvoja kulture, uspostavljanja prioriteta u
kulturi... A i kako da se uspostavi sve to – kad je kola~
mali – slabo }e se ko omastiti, ili osladiti, svejedno je.
Neko svakako ho}e.
Tog jula (2009) okupila se grupa ljudi u kulturi i za
kulturu, umetnika/ca, teoreti~ara/ki, aktivista/ca, predstavnika/ca
raznih udru`enja, esnafa, organizacija
koje deluju u sferi kulture i umetnosti – rešivši da }e
dati sve od sebe da se svim tim (dobroustoli~enim)