Treci broj - sic

Ni sam se ne se}am kako smo došli na ideju da nam Munja gleda u pasulj. Ja sam po
prirodi bio slavoljubiv i od malena sam `eleo da postanem golman ili predsednik dr`ave,
dok je Andrej `eleo da bude dostojni naslednik svog velikog ujke. Valjda smo hteli da
~ujemo ono što smo `eleli, a to je da pasulj velikog Munje ka`e: Da, vas dvojicu o~ekuje
velika budu}nost. Istina je bila mnogo sumornija.
Munja nije `eleo da gleda u pasulj nikome od svojih bliskih poznanika, kao ni njemu
dragim ljudima. Jednostavno, on se bojao sudbine. Gledao je na nju kao na nepredvidivo
~udovište koje guta svoju decu i odnosi im `ivot ispred nosa.
Dobro je znao to po sebi. Pogotovo ga je uznemiravala Andrejeva opsednutost brzom
vo`njom. Andrej je bio student, i to veoma dobar. Za dobro u~enje je dobio od oca opela
kalibru, i to metalik crveni, sa šiberom i novim uglancanim felnama. Stalno je govorio o
novim širim gumama uz koje je trebalo da dostigne oko sto devedeset na otvorenom putu.
Bio je na ujku, neustrašiv, i voleo je da luduje po gradu; da se zavla~i izme|u kamiona, da
pro|e na crveno, da se trka sa svim ja~im mašinama od svoje kalibre. Mnogo puta sam,
sede}i pored njega, ko~io nogama neke nevidljive ko~nice, po instiktu, i video neizbe`an
sudar, ali Andrej je bio hladan i siguran u sebe. Sve probleme je rešavao u deli}u sekunde.
Njegovim venama je stvarno takla vrela ujkina krv.
Munja nije bio spreman za saradnju s nama dvojicom. Tvrdoglavo je odbijao da
nam ispuni `elju i predska`e našu “veliku” budu}nost. Ube|ivali smo ga nekoliko dana.
Bili smo uporni i rešeni da ga nagovorimo. Me|utim, Munja je bio izri~it. Nikakvo
ube|ivanje ga nije moglo navesti na nešto u šta se zakleo. A zakleo se, nije da nije.
Bezobrazluk kod mladih ljudi, kada ho}e da do|u do nekog cilja, mo`e da bude veoma
neprijatan. Takvi smo, sada, bili ja i Andrej. Na najperfidnije na~ine smo po~eli da ucenjujemo
našeg Munju. Pretili smo mu da nikada više ne}e i}i s nama na Adu, da šetnje
pored Save ne dolaze u obzir. Zapretili smo mu i ukidanjem redovnog raporta o stanju
u gradskim diskotekama, što je, ina~e, bila Munjina omiljena tema, kao i s još nekoliko
sitnica, nama bezna~ajnih, ali za njega od `ivotne va`nosti. Plan je u potpunosti uspeo,
te nam je Munja zakazao seansu u Andrejevom stanu.
Kasnio je gotovo dva sata i, kada smo ve} pomislili da ne}e ni do}i, pojavio se s nama
dobro poznatom negovateljicom Saškom, koja je zakasnila. Izvinila nam se i ostavila nam
Munju. Munja je u svoj toj gu`vi zaboravio svilenu bakinu maramu. Bili smo besni na
njega, jer je o~igledna bila opstrukcija s njegove strane. Sada je nastupilo ube|ivanje da
prihvatimo seansu bez marame. Objasnio nam je da je i ~etrdeset posto bolje od ni~eg. Mi
smo se neko vreme kao kolebali, ali smo bili rešeni da se zabavimo.
Posedali smo za veliki trpezarijski sto. Munja je bio elegantan i s puno stila je izvodio
par uvodnih rituala. Prelazio je polako u neki svoj svet, samo njemu pojmljiv. Nešto je
~avrljao. Napravio je nekoliko neobi~nih pokreta rukama i pogledao nas. O~ima nas je
molio da odustanemo od svega ovog, ali nismo mogli da propustimo priliku da se hvalimo
drugovima kako nam je veliki Munja odr`ao seansu, za d`abe! Na~inio je još par smešnih
gestikulacija i zatim izvadio svoju platnenu vre}icu, punu tetovca. Prosuo je pasulj po
stolu. Sama veština gledanja u pasulj se sastojala iz veštine posmatranja i iz onog kratkog
rituala pomo}u kojeg je Munja dolazio u kontakt sa “~uvarima vremena”. Najavio im je
dva posetioca, mene i Andreja.
Najbitniji je bio izba~aj. Munja nam je kazivao da “~uvari vremena” preuzimaju njegove
ruke na trenutak i da on ustvari nikad ne ose}a kojom je snagom i na koji na~in izbacio
pasulj. Kako bi se pasulj postavio na stolu bila je volja i znanje tih ~uvara, koji su znali
sudbinu svakog ~oveka na ovoj planeti. Na ujki je bilo samo da protuma~i to što mu Oni
govore, a od Munje to niko nije bolje znao.
Zabava koju nam je priredio Munja samo što je po~ela, kada se pretvorila u neku
neobjašnjivu zapanjenost. Pasulj je bio razbacan ispred nas, a Munja je govorio o nekoj
nesre}i koja }e biti kobna po obojicu. Nismo mogli da se povratimo. Kako da ga pitam za
karijeru, kada mi predvi|a još pet-šest godina `ivota. Mo`da da ga pitam za tih nekoliko
preostalih godina. Ne, situacija je bila previše ozbiljna da bismo se šalili na sopstven ra~un.
Andrej je bio ble|i od bele krpe po kojoj je pasulj tetovac bio raspore|en u samrtnoj formaciji.
Nismo smeli da se pogledamo u o~i. Munja je i dalje bio u transu. Govorio je i ta~no
vreme nesre}e i opisao mesto i situaciju. Po~eo je s detaljima, govorio je mirno i sugestivno.
Nismo uopšte više slušali šta je govorio. Ti detalji nas nisu mnogo zanimali, valjda zato što
nismo bili dovoljno maštoviti.
Gutao sam teško pljuva~ku i molio “~uvare vremena” da prekinu pomahnitalog ujku.
Andrej nije mogao da podnese više ovu mu~ninu. Ustao je naglo i povukao krpu ispred
Proza
(sic!) 89