Treci broj - sic

90
nas. Još dugo posle toga mi je u glavi bio tup i sitan udarac pasulja koji se prosuo po podu.
Andrej je pojurio ka vratima od stana, zalupio ih za sobom i vratio se tek sutra ujutru, kako
mi je rekao njegov brat.
Munja nas je pozvao slede}i dan da do|emo kod njega i da porazgovaramo o onome
što se desilo. Andrej nije hteo ni da ~uje za to, spustio je ujki slušalicu ~im mu je ~uo glas.
Ja sam se bio obavezao da ga nagovorim da po|e sa mnom kod Munje, ali i mene je
ignorisao i rekao, ironi~no, da sa mrtvacem kakav je on nema o ~emu da se razgovara.
Andrej je bio razo~aran. Ali ne zbog svoje “prerane smrti”, ve} zbog toga što ništa od
njegovih maštanja njegov dragi ujka nije video me|u tim prokletim zrnima pasulja.
Rekao mi je da mrzi svoga ujaka i da ga se stidi. Da je on samo jedan obi~an prevarant,
bez imalo emocija i da }e mu li~no tra`iti da nam se izvine za duševnu patnju koju nam je
naneo. Slike s ujkom je pocepao i zakleo se da dok je `iv ne}e po`eleti da ~uje za njega.
Meni je zabranio da u njegovom prisustvu govorimo o nemilom doga|aju. Rekao je da ga
ne zanimaju prababina sujeverja i da }e se, dok god je `iv, truditi da ostvari svoje snove.
Ceo taj doga|aj nas je samo još više zbli`io. Govorio je da smo kao bra}a, a posle svega
me je terao i da se pobratimimo.To smo i u~inili, nepun mesec nakon svega. Njegova
energija je uticala na mene pozitivno, pa sam se i ja zarekao da }u se, dok god sam `iv, truditi
da `ivim kao ~ovek i da ne}u posustati pred `ivotnim problemima.
Postali smo nerazdvojni. Samo što nismo išli zajedno i u toalet. Bili smo rešeni da
pobedimo predskazanu smrt i da `ivimo punim plu}ima. Potisnuli smo duboko u sebi
svaku pomisao na nesre}u. Sve nam je to izgledalo kao kakva de~ja budalaština, koju mi
kao zreli ljudi treba da zaboravimo.
Munja je prestao da nam se javlja i nije više svra}ao u kraj. Andrejeva majka nije ništa
slutila, niti je razmišljala o Munjinom osamljivanju. I dalje ga je pose}ivala redovno i uvek
ga pitala zašto ih više ne pose}uje kao ranije. Kada god je Andreja slala kod ujke da mu
nešto odnese, ovaj je izbegavao odlazak Munji, pravdaju}i se nekim iznenadnim, veoma
bitnim poslovima.
Primetila je sestra da joj brat nije više radostan kao ranije. Znala je da se bori sa samim
sobom, iz dana u dan, a borba sa samim sobom je najte`a od svih borbi. Na njena zapitkivanja
o njegovom mrzovoljnom izrazu lica, on je pravio još mrzovoljniji izraz i izbegavao
da da bilo kakav odgovor na sestrinsku tj. maj~insku brigu.
Vreme je prolazilo, a ja i Andrej smo `iveli svoje `ivote, uz što više bure. Išli smo zajedno
na letovanje, u grad, na predavanja, što moja, što njegova. Disali smo kao jedan.
Vremenom je Andrej kupio nove gume, one široke, i stalno me vozio na auto-put, gde smo
dostizali brzinu svetlosti. Mogli smo da putujemo u neistra`ene delove galaksije, i to za
samo nekoliko trenutaka. Maštali smo o još ve}im brzinama i još udaljenijim krajevima. Ta
neverovatna brzina nam je otvarala neke nove vidike i mi smo sanjali na javi. Dogovorili
smo se da, kad po~nemo da zara|ujemo, skupimo novac i kupimo najbr`i auto koji se bude
prodavao na našem tr`ištu.
Iz dana u dan neke nove ideje su nam padale na pamet. Nismo bili svesni kolike su
mogu}nosti koje nam pru`a `ivot. Sve je bilo na javi, ali se nije mnogo razlikovalo od
najlepšeg sna koji mo`e da se zamisli.
Krenuli smo, naravno zajedno, na nekakve treninge, sli~ne teretani. Morali smo da
idemo do grada, pa smo koristili “kalibru”. Ta~no u 17.30 Andrej je bio ispred moje zgrade
i trubio mi da bih po`urio. Iz kola se ~ula glasna muzika koja je skrenula pa`nju nekih
“opasnih” devojaka. Andrej mi je rekao da posle treninga idemo na neku `urku i da treba
da se upoznamo s neke dve “strava” devojke. U mislima sam ve} bio na `urci. Osetio sam
basove kako lupaju o zidove i kako se nas dvojica polupijani vra}amo iz grada s one dve
obe}ane devojke.
Andrej mi je pri~ao o nekakvom novom automobilu, koji treba da po~ne da se prodaje
za koji dan. Imao je divan osmeh na licu i govorio je s puno `ara, kao što je radio sve u
`ivotu. Vozio je polako. Prozori su bili širom otvoreni i spolja je dopirao suv semptembarski
vazduh, pomešan s mirisom pe~enih paprika. Ja sam slušao Andreja kako nadja~ava preglasnu
muziku i razmišljao o radostima koje pru`a priroda u pozno leto.
Došli smo do poslednje raskrsnice i stali na crveno svetlo. Rekao sam da utiša muziku
jer sam na~isto ogluveo. On me je ignorisao. Krenuo je na zeleno svetlo, a ja sam se sagnuo
da utišam muziku sam. To je bilo poslednje što sam uradio u `ivotu. Sve je nestalo u
trenutku. Neko nam se prikucao s Andrejeve strane u vrata i odneo nas deset metara
daleko. Od “kalibre” je ostala strašna olupina, iz koje nije moglo da se izvadi ni moje ni