Treci broj - sic

120
I opet nastade muk. Koliko kome treba? – zvu~i
kao suvislo pitanje, ali, da li se sredstva dele na takav
na~in, kao da se ~ere~i kakva polutka, pa kom papci,
a kom beli bubezi? Je li to modus u modernim
demokratskim kulturnim politikama – ništa javno,
ništa civilizovano, ve} ~ere~enje i to no}u u zadimljenoj
muzejskoj prostoriji?
Opet se javi onaj što je ve} jednom pitao, pa re~e,
kao šale}i se: „A ako uzmemo, koliko da }utimo?”
Ministar }e na to, isto kao šale}i se: „^etiri godine!”
Nastupi tu onda serijal šala i pošalica, svako sa
svakim, svako svakom, razmenjivanje brojeva telefona,
mobilnih naravno, i pušenje do iznemoglosti. I
onaj koji do tad nije p(r)opušio – e, sad }e!
I ništa se konkretno ne dogovoriše, niko ne re~e
da ni da ho}e, ni da ne}e. Me|u onima sa najkra}im
nosevima nastupi blago ose}anje stida ili nekakve
mu~nine (što su upšte bili prisutni na takvoj „tajnoj
ve~eri”), dok oni sa du`im nosevima ve} odoše do
obli`nje kr~me, da zaliju (opet svako sa svakim i
svako svakom).
...
Da li je i koliko ko uzeo, ostaje da vidimo, u narednih
nekoliko meseci. Da li }e Nezavisna inicijativa
„Za kulturne politike – politika kulture” nastaviti
putem kojim je krenula, ili }e sa tog puta skrenuti.
Do tad, ostaje samo se}anje na decembarsku Tajnu
muzejsku ve~eru.
Grad kulture, of course!
Alo-alo! Mobilni telefon kao (najva`niji) instrument
savremenih demokratskih kulturnih politika
„Alo-alo” – model komunikacije, isklju~ivo
putem mobilnog telefona, iniciran je i forsiran od
strane politi~kih predstavnika dr`avnih tela i organa
zadu`enih za kulturu i njihovih velikih, malih i manjih
pomo}nika (po partijskoj liniji).
Naime, postalo je gotovo sasvim normalno da
na konkursima, umesto demokratskog principa
transparentnosti, gde bi rezultati bili istaknuti i
dostupni na sajtu tela/organa (uprava, sekretarijat,
ministarstvo), dr`avni zaposlenici (pomo}nici i
}ate) umiruju radoznale i razularene umetnike/ce i
kulturne radnike/ce, komentarima da se ne brinu,
da }e biti obavešteni „putem mobilnog telefona” -
„Sve }e vam biti javljeno”.
Tako se postavlja pitanje šta je to transparentno
u vezi sa odlukama koji projekti }e i zašto biti sufinansirani
od strane odre|enih tela/organa zadu`enih
za kulturu.
A ako se neko, na primer, suprotstavi tom modelu
komunikacije i zatra`i da rezultati budu javni i dostupni
svima (sajt) – taj biva optu`en i proglašen
staromodnim, jer eto, oni se vode tokovima savremenih
tehnologija, gde je normalno da se koristi
mobilni telefon (!).
Izgubljeni u prevodu.
Šta (ti) je du`e: nos ili sendvi~?
Ne treba da ~udi, niti da brine, što su neki iz tre}eg
sektora (da li su prisustvovali onoj tajnoj ve~eri, ili
nekoj drugoj, nebitno) zacelo uzeli ponu|eno, zinuli
nad sendvi~em, za koji ne vide da im se završava
upravo tamo gde im se završavaju i nosevi, manji i
ve}i, naivni i oni iskusniji.
Trenutna glad za „realizacijom projekata” ili „principijelni
stav” u vezi sa sopstvenim stvaralaštvom, pa
onda onaj volšebni inat – u~inili su da (zajedni~ki) cilj
postane fatamorgana. Da, baš fatamorgana – la`na
slika (la`nog) cilja. Mo`da se onima koji su zinuli
u~inilo da }e tim zalogajem utoliti glad ili `e|, ili sve
gladi. Me|utim, izgleda da oni ne shvataju ili ne prihvataju,
da pristajanjem na ponu|eno, da uzimanjem
tih „nevelikih, ali dakako zna~ajnih sredstava za realizaciju
projekata” oni, zapravo, pristaju na model, na
tretman koji servira i forsira vlast, preko svih svojih
tela i organa zadu`enih za kulturu. I preko mobilnog
telefona. A to je model koji konstantno i permanentno
proizvodi tu glad, obespravljenost i prevarenost.
Zanimljivo je pratiti koliko dugo }e trajati „stanje
sitosti” onih koji su zagrizli pa progutali – dok
se „ne realizuju aktuelni projekti”, koju nedelju,
koji mesec du`e? I šta onda?
Onda sve ispo~etka. Ponovo treba iskazati bunt,
nepristajanje, revolt. Ponovo se treba organizovati
u grupe i grupice, inicijative i platforme. Opet ta
famozna solidarnost, opet ujedinjenje energija ka
„zajedni~kom cilju”. I dokle tako?
Do novih Tajnih muzejskih ve~era, do novih
sendvi~a du`ine prose~nog nosa, do novih „zapušavanja
usta grupice dokonih lelemuda”...?
Izgleda da smo osu|eni na migoljenje i razvla~enje
u birokratsko-partijsko-politi~koj bali, i
sami ve} odavno slinavi i musavi. Izgubljeni u pustom
polju.
Umesto epiloga: Samo bez zaklju~aka, molim!
Vrli aktivizam uvek prekine nekakva euforija.
Naj~eš}e su to blagdani, svojevrsni praznici taštine i
budalaštine, masnih ovala i zadriglih šala. Retke su inicijative
koje (p)ostanu imune na predloge, prozivke i
pretnje od strane baš onog protiv ~ega tako revnosno
delaju. No, ima i takvih. Doduše, sve manje.
Nezavisna inicijativa „Za kulturne politike – politika
kulture” nije završila zapo~eti posao. Ali ga je
zapo~ela, a baš to je, u vremenu potpune apatije,
izuzetan uspeh. Uspela je da se oformi, da se ujedini
i da po~ne da radi na pustom i divljem polju,
zapuštenoj zoni kulturnih politika – zarasloj u politi~ko-partijska
prepucavanja i zakucavanja. Iako
ponekad zarobljena u vakuumu skepse i sujeta, ona
je uspevala da se iz toga iš~upa i nastavi dalje. Nova
godina (do)nosi nove, ali prenosi i stare: nedoumice,
pretnjice i pošalice. A ova Inicijativa ostaje pred
zadatkom da se ne povinuje serviranom, da se ne
povu~e pred tutkanjima i nutkanjima, da, iako su
neki njeni ~lanovi ve} uveliko progutali onaj sendvi~
i }ute kao zaliveni – iza|e na~in da deluje i dalje, jer
kulturnim politikama treba promena, a ne pomen.