Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovi- Čitajte pismo.- Kod vas je danas pir?- Da... pir...- Je li Marko veseo?- Nije. Idite u kuću; zima je.- Nije veseo?... A zašto nije veseo?- Misli na vas.- Tko vam to veli?- Nitko. Idite, zima je - izusti Antonio i htjede opet da pođe.- Čekajte, molim vas!- Što?- Zašto vi tako gorko sa mnom govorite?- Ne znam bolje.- Antonio...- Idite; otac vas možda treba...- Nije mu dobro. Bit će jedan sat i više, da je legao u postelju.- Zatvorit će tkogod ona mala vrata.- Imam ključ kod sebe.- List sam vam predao. Idite, vaš otac pazi na vas.- Jest, pazi, no on misli da spavam. Vama je žao, da niste sada na piru.- Meni?- Da, lijepo je u veselu društvu, a vas toliko ljube Šabarićevi.- Mene ljube! Ne, Matu ljube.- Da, Marija ljubi Matu, no i vas ljube svi, i Marko i Marija.- I Marija! Mene, Marija? - šapne Antonio bolno i uhvati Elviru za ruku.- Antonio što vam je? Ruke vam dršću.- Ne, mene nitko ne ljubi, ja sam... - i istrgne svoje ruke iz Elvirinih.- Antonio, dajte mi opet vašu desnicu.On se trže za korak natrag.- Zar se vi mene bojite?- Da.- Oh, jadni Antonio! I mene, i mene se bojite! A zar vi ne znate, koliko me srce boli, otkadsaznah, da je moj...- Idite, kasno je.- Marko nije dakle veseo?- Nije.- Antonio, dajte mi ruku.- Evo je.- Vi se niste mene bojali, kad bijasmo zajedno u načelnikovoj kući.- Nisam.- Antonio, vi ne znate, da ima i dobrih ljudi na ovom svijetu!137