Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovida neće da uzavrije. Htio bih zapaliti lulu, no ne mogu natašte, znaš na ovako prazanželudac. Antonio, žlica crne kave dobra ti je to stvar; da, da, dobra. Znaš, da razbiješ drijemež,da očistiš grlo.- Gdje je Joso? - upita Antonio, buljeć u vatru.- Pošao je na ribe. E, doći će doskora! No koji ti je bijes, Antonio? Čuješ, kako me to gledaš?A znaš li, kakav si? Ma kao da si omulio s vrh jarbola na palubu!- Martine! - izusti Antonio muklo.- A! - lecnu se mornar i izbulji u nj oči.- Ja ne smijem u Lučicu.- Što, ti ne smiješ?- Da, ne smijem u Lučicu.- Tko ti brani?- Čujte, Martine...- An... Antonio!- Vi ćete me sakriti u svojoj kući.- Sakriti, sakriti!- Da, u vašoj kući.- U mojoj kući! Aj, do vraga i kava! Gle, baš sam se ludo opekao! što si to rekao? Sakriti,sakriti?- Da, ja ne smijem više u Lučicu.- Ti, ti ne smiješ?- Uhvatili bi me i žandarima predali.- Što, žandarima!?- Da, znate, onaj Alfredo...- Saletti?- Ja sam ga noćas...- Antonio!- On je mrtav valjda.- Mrtav! Ti si ga?- Da.- Ubio?- Da, ja sam ga ubio.- Svoga brata! - kriknu mornar, oči mu sijevnuše.Antonio se skameni i razvali oči u starca.- Što... Brata?... On moj...?- Da, on je tvoj brat - šapnu mornar, a glava mu klonu na prsa.- Ja sam nahod - izusti Antonio muklo.- Da, nahod, da, sin Salettijev... Oh, jadna moja ženo! - zastenja mornar i pokrije si licerukama.- Žena! Brat!... Brat!... Saletti!... Vaša žena... žena! - Nisam je poznavao.98