Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovi- Pazit ću, da vas tko ne zateče.- Antonio, ne znam, kako da ti zahvalim!- U jedanaest sati?- Da, u jedanaest.- Čekat ću vas.- Antonio, zbogom!- Sretno!Za nekoliko časova dođe Marko pred kuću trgovca Stipe, koji pregledavaše po dvorištuvelike bačve, na koje mu ljudi nabijahu obruče.- O, Marko! Dobro jutro! - mahnu mu Stipe rukom.- E, ne može da bude svakomu kao vama! A kamo ste se to uputili?- Ajte sa mnom! Idem na poštu.- Očekujete li kakav listić iz Beča?- Stipe, vi ste dobre volje.- A zašto da ne budem? Ta gdje je na ovom svijetu ljepše, negoli u Lučici? Mir, bogatpuk, poštena i čestita gospoda na onom brežuljku, ta što želite više! Marko, je l' te da jetako?- Da, da! - uzdahnu mladić.- Počekajmo malko, pa idemo zajedno.Kad se zatim došetaše na cestu, ustaviše se pred kućom, gdje je prizemno poštanskiured. U maloj sobici pripravljaše, svezavaše i pečataše stari poštar tri, četiri lista. S cestese je lijepo vidjela njegova zamišljena glava, jer prozor bijaše širom otvoren.- Dobar dan, gospodine Miko, je li prošla koja pošta? - upita Stipe.- Ostavite me sada! Ta koga me bijesa bunite? - otrese se ljutito poštar. - Zar ne vidite, dasu mi pune ruke posla? Dobar dan! Da, jedna je pošta prošla, ona iz Pariza; a sad će doškripatiiz Rijeke - reče pogledavši preko naočala na sat, što je visio na zidu. Na tom satubijaše samo jedna kazaljka, a i ta slomljena.- Miko, vi ste čudne ćudi! Ta koga se vraga ljutite? - šalio se Stipe.- Lako vama! Ne znate vi što je carski kruh. Ako li se u čemu pomutim, hoćete li vi platitiglobu od pedeset novčića? E, što je to vama pedeset novčića! No još trista i devedeset idevet puta toliko, pa eto ti moje godišnje plaće?- Je li došao koji list s pazinske strane?- Jedan; no doći će ih više iz Rijeke - odvrati poštar pokunjeno.Sad se začu roptanje i škripanje malih poštarskih kola. Prođe nekoliko vremena, a predpoštom zaustavi se mršav konj, sav nakićen hrastovim granama, da ga muhe na izjedu.Kad bi taj konj molio Cigane, da ga ukradu, zgrozili bi se s njegove drzovitosti. S rahitičkihkola skoči na cestu postilon Janez, pozdravi lučičku gospodu, otvori klimavu škrinju,pa izvukav iz nje žutu kožnatu torbu s listovima, odnese ju u kuću.Bilo je vruće toga dana. Konj se sav pušio od slabine. Spaziv malo trave na rubu ceste,povuče za sobom kolica i uze ju čupati i griskati. Uto bješe poštar istresao na stol paketeiz torbe. Brojeći ih zabrinuto, pregledavaše, da li je koji za Lučicu. Ispruživši zatim glavuu prozor, javi gospodi, što su na cesti čekala, hladnim glasom:- Ništa!87