Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovio koljena i onda spustio veliku glavu u ruke. Njegove oči gledahu kobnim sijevom u vršakjarbola, što se micaše nad pećinom. Lice mu bijaše mračno.Lađa zaokrenu lagano pod liticom, odalji se od nje za nekoliko zaveslaja i stane se vozitiuzduž pijeska prema rtu. Marija opazi prednji dio lađe. Na palubi ima naslaganih drvaza gorivo, i nekoliko gajba, nabijenih pilićima. Već se vidi i pol lađe. Do jarbola leži napalubi nekoliko tukaca. Svezani su sve dva po dva. Među tukcima leži i mlado tele, apodalje naslagane su opet gajbe s pilićima i kokošima. Svaka životinja tuži se i jadikujesvojim glasom. Al eto i mornarskih glava, eto crne i rude Matine glave. Lađa se već svapokazala. Marijino srce dršće od radosti. Mato je na krmi. Upiruć se o veslo, ravna kormilom,gurajuć ga nogom desno i lijevo, kako već treba. Mato pogleda u obalu, opaziMariju, potegne veslo i lađu i poviknu:- Ej olà! Menego, Streha, šia, šia!To znači: vozite natrag!- Ej, zlatna dušo! Znao sam ja, da niste daleko. Vi nas gledate, pa ni: »Sretno!« ne velite!Kako, kako je, Marijo? - upita ju Mato veselo.- Toplo, Mato, toplo! - odvrati Marija smiješeć mu se.- Jeste, borme, i na moru i na kraju! - dodade Streha, taruć si znoj s čela hrptom ruke.- Vi ćete, dušo, kasno kući. Marijo, pogledajte ovo more, a, kao ulje!- Mato, naveslat ćete se do Rijeke, ako što ne popuhne - odvrati Marija.- Hoće, hoće, kad zahladi - uzdahnu Menego.- Marijo, šta ste radili na pijesku? - upita gospodar Mato.- Prala sam. Velika je suša, nigdje vode u potocima - tužila se djevojka.- Ni kaplje, ni za divljega goluba! - klimaše Streha.- Marijo, upoznao sam vas od onog rta.- Znala sam, Mato, da se vozite.- Tako?- Da, vidio vas je Antonio.- Che nuova, Antonio? Je l' šta riba? - upita ga Mato.- Ispekao bih sve na trbuhu - odvrati Antonio nadrto.- Što te zubi bole, da se tako kiselo držiš - našali se Streha.- Veslajte, veslajte, Rijeka je daleko! - pokaže Antonio more.- Kako je doma? Marijo, je l' vam došao brat iz Beča? - nastavi Mato.- Doći će za koji dan.- Taj Beč da je silno mjesto! - mahnu Streha rukama.- Šta znaš ti! Ima po svijetu i većih i ljepših gradova. Što si ti vidio? Ma nisi bio dalje odRijeke i Pulja! - tvrdio je Menego.- Ej čuo sam pričati! - odvrati Streha nešto ljutito.- Marijo, ako vrijeme posluži, eto me u Lučici prekosutra. E, Menego, Pero! Vesla u more!Koga vraga čavrljate! Voga! Uprite, uprite! Marijo, zbogom - kliktaše mladi gospodar,krasni Mato.- Sretno, sretno - povika Marija gledajuć u lađu, što se bješe zazibala i makla od prvogajakoga zaveslaja.- Zbogom, dušo! Pozdravite mi vaše! Ako Bog da, doskora se vidimo! - poviknu Mato.29