Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovi- Poznam ga, no vidjeh ga, koliko bih okom mignula - otpovrnu Marija, a čelo joj se smrknu.Nakon male stanke šapnu opet: - I moj će brat doći doskora iz Beča.- Da, Marko će doći.- Škole se sada svršavaju.- Škole?Marija i Antonio upuste se sada prema Lučici. Idu naglo i slušaju korake mlada čovjeka,koji ih napokon i stigne. Približivši se Mariji, pozdravi ju ljubaznim glasom:- Dobar večer, krasna djevojko! Gle, uznojili ste se, dušice, pod bremenom. Kako ste lijepi...lijepa Marijo? Da, Marijo; zar ne, da se tako zovete?- Da, tako se zovem.- A vi ni da mi ozdravite na moj pozdrav!- Marijo, noć će nas; ajdmo žurnije! - opomenu Antonio.- Nije vam sile! No gle, i tebe poznam; da, i tebe! Ti si Antonio... Antonio - rastegnu gospodin,gladeć si lice rukom.- Ta naravno, da me poznate! - uze Antonio ljutito, iduć nekoliko koračaja pred Marijom.- No, krasna Marijo, kako je? - šanu gospodin, zureć joj u obraz crnim i velikim očima.- Meni je dobro - odvrati djevojka.- A! Dobro, dobro! Da, da, čuo sam, da neki trgovac iz Jelenšćice amo dolazi...- Svijet svašta brblja - reče tiho Marija.- Tako, tako! A hoće li biti doskora pir?Marija porumeni i ne reče ništa.- Dakle istina, istina! E, kad svi zvonovi zvone, bit će nešto na stvari! Bez svake šale, jučersam to doznao - reče gospodin i dignuvši klobuk otare se svilenim rupcem visoko čelo.- Pak da je istina? - zašaputa Marija.- Ma žao mi je, da Lučica gubi najljepšu djevojku - nastavi on potapav ju po licu jakomrukom.Marija trgnu se pod bremenom i odskoči od njega za dva koraka.- Gle, ja nisam znao, da sam takva strahota! A zašto da se mene plašite? Zar sam ja kriv,da ste tako mili i tako krasni!- Ostavite me, ja nisam vaš par! Sram bi vas moralo biti, da sram...- Mene sram? A čega?- Da, vi ste gospodin...- Pa onda?- Nikakva vam zla nisam nikad učinila. Ja idem svojim putem, a vi ajte vašim.- Vi, vi da mi niste zla učinili? Jeste, dušo, jeste! Ranili ste mi srce zauvijek! - šaptaše on,da ga ne čuje Antonio.- Malo me briga za vaše srce!- Da, draga Marijo, otkad ste ponarasli, uvijek vas prati moje oko! Ja vas se ne mogu nagledati!- Ta manite se suludice! Ostavite me na miru! Ja već ne mogu pred vama ni iz kuće izlaziti.31