Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovi- Baš divno siječeš! Ne bi tako umio ni naš plovan! Antonio, ti si čovjek od oka!- Čuj, Joso! - reći će nakon kratke šutnje Antonio - daj da te nešto upitam: Sjećaš li se svojemajke?- Da i ne; nisam bio navršio ni dvije godine, kad je umrla... Ču li, Antonio, kako prhutajunekakve ptice u onim mračnim pećinama - upita Joso tiho prekriživ se.- Je li ti bio otac u Lučici, kad je majka umrla?- Nije; no zašto me to ispituješ? Zar ne čuješ, da one ptice sve jače prhutaju i kvrče? Da,Antonio, svaki put, kad ovud noću ribarim i kad pomišljam o pokojnoj majci, premještajuse one ptice, križaju okolo pećine i sve se nešto tuže cvileć i pišteć. Hajde, reci mi, zaštome to pitaš?- Zašto... zašto? - Ne znam...- Kad mi pokopaše majku, bio je moj otac na moru. To mi je dobro u pameti, jer se sjećamda me je tetka k sebi uzela poslije smrti...- Tetka Kata?- Da, Kata kod koje proživjesmo zajedno nekoliko godina, dok mi se je otac s mora vratio.- A zašto sam se ja nalazio kod tvoje tetke?...- Što si se lecnuo, Antonio. Tvoj mi se glas pričinja kao da dolazi iz groba.- Mene je tvoja tetka jako milovala; kako sam ja došao u njezinu kuću?- Da, jako te je voljela. Nikad neću zaboraviti onoga dana, kad te je donijela...- Iz... iz Trsta...Nad dragom, pod mrkim vrletima, preleti sovetina mrtvim letom, zakvrči grozno i osvetno,te iščeznu u mraku.- Da, iz Trsta. Jesi li zaboravio, kako se igrasmo pred tetkinom kućom po onim kamenimstubama?- Kašnje rugahu mi se ostala djeca, da sam mulac.- Pa što te briga! Ta i ja kao da nisam nikad majke imao.- Ti imaš barem oca.- A da se je moj otac utopio?Antonio i Joso umuknu i zagledaju se u povraze.Prođe dobar sat.Nad istočnim planinama kidahu se i rijeđahu noćne koprene. Nebo bivaše golubinje.Sjeverno povjetarce spuštalo se s kastavskih bregova na more i crnilo mu površinu sredinomzaljeva.- Joso, ajde da savijemo povraze! Eto, već se dani.- Kako ti voliš.Ribari posprave povraze, late se vesala, pričvrste ih o klimave kline, a lađica, zaljuljavšise kao tikva, zabrazdi okol rta. Kad dođoše pred pijesak, zakrive svom silom stara vesla.Ribarica poleti kao po loju, zastruže po mulju dna, nasadi se i zarine na plitki žal.- Polovicu smo je zasukali na suhi pijesak - kliknu Joso.- Sjećat će se njezino dno ovoga sukanja!Sad pobacaju na pijesak nekoliko kratkih i vlažnih daščica, što pokrivaju dno lađe. Skočivšizatim sami na kraj, polože ove sluzave daščice pred lađu, pa uhvativši je svaki sa64