Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatoviMato okrene očima po sobi, pogleda i majku i kćer, pa sklopi lagano trepavice.- Ne bojte se, dragi! Udarili ste se; neće biti zla, uzdajte se u Boga! - tješila ga Jela.- Majko, on te ne čuje - uzdahnu opet djevojka.Mato pogleda Mariju i nasmiješi joj se, da se tek spaziti mogao bolni mu smiješak.- Kako vam je? - uze opet Marija, zaokupivši mu lice bolnim pogledom.- Čujte me, dragi prijatelju, poslušajte me i uzmite koju žlicu juhe.Mato maknu glavom, da neće.Marija i Jela rekoše si pogledom: - Neće umrijeti. Jadni Mato, gledajuć u žene smućenim,napola ugasnulim okom, teško šapnu:- Mornari?- Svi su spašeni, svi! - prevari ga Marija.- Da svi! - ponovi majka.- Svi?- Umirite se, dragi prijatelju, ne bojte se, neće biti zla - tješila ga Jela.- Gdje sam?- Kod Antuna Šabarića - odvrati mu Marija.Mato, osmijehnuv se nujno djevojci, izusti:- U Lučici?- Da, da u Lučici - reknu žena.- Moja lađa? - uzdahne Mato.- Ne mislite sada na vašu nesreću - odvrati Jela.- Da, ne mislite; to je najmanja stvar, kad ste si svi život spasli - govoraše Marija.- Boli me...- Gdje vas boli? - upitaju žene.- U glavi.- Kamen vas je ranio, vele ljudi - šapne Marija, gledajući ga utješljivo.- Može li tko... - ne mogaše Mato doreći.- Govorite, dragi govorite. Sve vam hoćemo učiniti po volji - bodrila ga Jela.- Svećenik... meni je zlo...- Smirite se, smirite se! - molila ga Marija.- Oh, majko moja! - zastenja Mato.- Idem odmah po župnika - reče Jela i pođe u plovaniju, pripovijedajući putem, da je MatoBartolić progovorio.Matino lice stalo se vedriti, a srce Marijino osjećalo veliku radost. Mornarove oči napunišese slabim sjajem. Pogleda milo djevojku i tiho izlane:- Svi su dakle spašeni?- Da, svi, no budite tihi, i vama će Bog dati zdravlje.- Oh, majko moja, nisam jučer mislio...- Recite, recite, što vam srce želi?- Nisam mislio, da će me ona nesreća zadesiti.- Bog je tako htio.16