Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatoviAntonio bješe ustao i gledaše za njima, dok ne iščeznuše iz vida. Dobar se je sat načekao,dok je na prozoru zalepršao bijeli rubac. Antonio skoči na ravnicu, dotrča pod prozor iuze list, što je visio o koncu. Obavivši svoj posao kao obično, poleti prema šumi i strugnuu tamnu noć.Nije prošlo ni po sata, a s jednoga povisokoga rta razlegnu se krupan glas mračnommorskom pučinom i istutnji pod pećinama mrkih draga.- Antonio, jesi li to ti? - odazove se muklo noćni ribar ispod klisura.- Evo me nad »Stupovima«. Vozi!Antonio bješe se uspeo na rt, pod kojim je pijesak »Stupova«, da odatle povikne svomeprijatelju Josi, koji običavaše ribariti onim krajem. Antonio se počne sada spuštati k moru,držeći se čvrsto rukama i pazeći kamo da metne nogu, sad jednu, sad drugu. Kad sađedo mora, sjedne na jednu stijenu, valovima ispranu i izjedenu, i pogleda u tamnudragu, otkle se je čuo pljusak vesala. Lađa Josina zapuzi glatkom površinom prama rtu.Sa svake strane pljušti po jedno veslo. Lađica i njena vesla, sve ti se pričinja u onom mraku,kao da je velika i crna prekomorska ptica, što tromo i saneno bludi nad tihim morem,umačući u nj okrajke svojih teških krila.- Antonio, gdje si? - povika Joso, kad sjekne pod rt, ne videći u mraku svojega prijatelja.- Evo me ovdje! Zaveslaj još dva puta. Tako, ravno, pazi da ne bubneš o stijene!Lađica pristane kraju, poljubivši nosom obalu, zastruže o jedan greben, pa se trže natragod toga hladnoga i tvrdoga cjelova. Uto skoči u nju Antonio i tako ju silno uzljulja, da jojmore otprsnu ispod napuhnutih bokova.- Pomalo, Antonio! Nije moja lađa gumno! Skoro da se ne prevrnuh.- Jesi li što naribario?- A, a! dva, tri funta. Mišljah, da nećeš noćas doći - zahunta Joso kroz nos.- Kamo ćemo sada?- Drži veslo! Hajdemo na kantrište, gdje sam dosada bio, znaš kod onoga grebena, što gadjeca zovu Kokošom. Ima ti tamo i lovrata.- Joso, imaš li ti što smrkiša, da natorimo more?- Nemam ništa, a i ne treba, jer se pomamila riba za udicom, kao da je korizmovala. Svecigli gladuši! E, što će nam riba, kad nema čime da ju zaliješ!- Bit će doskora i vina; grožđe je već zamjekaj.- Baš sam ga željan. Ako Bog da, kad otočimo, napit ću ga se do mile volje, sve ću se valjatipred pivnicom.- Joso, grijeh je opiti se!- E, znaš, katkad, kako je ono lani rekao, znaš na sajmu, onaj čovjek iz Karlovca, koji jeplatno prodavao.- A što je rekao?- E, e, dobru ti ja imam glavu! Škoda što nisam polazio školu! Onaj ti je čovjek rekao, danije sramota opiti se svake vlaške godine!- Nut vraga! A što je to vlaška godina?- E, to ti brajane, ni ja ne znam! Antonio, ne veslaj više! Evo, tu ćemo baciti povraze.- Zar nećemo spustiti sidro?- Ti valjda misliš onaj šuplji kamen? - reče Joso smijuć se.On nije uistinu imao sidra, pa je stoga bio privezan ovelik kamen o stari i dug konop.61