Začuđeni svatovi - Eugen Kumičić

Eugen Kumičić: Začuđeni svatovi- Da, vidio sam ju, vozila se krajem. E Mato je trudoljiv, a što će dakle! Da, da, pravi crv!Ma uvijek u poslu! Okladio bih se za ovaj krumpir i za te ribe, da je već i zaboravio naonu nesreću od prošle zime.- Kad ga sirotana donesoše u kuću, nisam se nadala, da će ozdraviti. Tako je Bog htio! -mahne rukama Jela.- Veli, da ga nikad ne boli; gdje se je bio udario.- Mozak bio mu se je malko stresao. Da, da stari, tako ti je na ovom svijetu! Sve, sve jesuđeno. Ona nesreća donijela je možda sreću u našu kuću. Znam ja, da našoj Mariji nemapara u Lučici, no nije ni u ovoj kući, kako je bilo, dok nije naš Marko pošao u Beč. Svijetide danas za novcem, a mi ga; stari, nemamo! da, da, nemamo! - uzdahnu Jela, pa nastavi:- Šalji te šalji! Marko uvijek piše, sad za ovo, sad za ono, ta otkud da mi toliko smognemo?Zla su ljeta, vina malo, ulje ne rodi, a što smo si bili prištedjeli, to je pošlo za Markomu Beč.- Ne jadikuj, Jele! Marko će svršiti škole, pa će nam biti još od pomoći.- E, e, da su djeca, kao što su nekad bila! Marko je gospodin, a mi, mi, što smo mi? Siromasi,siromasi! Da mi je Bog dao još jednog sina, ne bi on vidio tih velikih škola!- Jele, obrni ribu. Ti dakle misliš, da će uzeti Mato našu Mariju?- A što ćeš da ti kažem? - slegne Jele ramenima. - Ja bih rekla, da će se iz toga štogod izleći.Ta kad je Mato dolazio u Lučicu prije negoli je lađu razbio? Sad ne prođe ni petnaestdana, da ne skoči do nas. Valjana i poštena bi nam Bog zeta dao! Vjerili ih doskora i usretan čas! Istina, voljela bih, da mi kći ostane u našem jatu, na i Jelenšćica nije prekoKarlovca! - svrši Jele i prevrnu ribe na velik pladanj.Nešto se u taj par stropošta pred kućom. Antonio bijaše svalio breme s ramena: Marija,rasprtivši se pred vratima, uniđe u kuhinju poniknute glave, šuteći.- A što si mi dušo, zakasnila? Zar si i rublje na pijesku osušila? - upita je majka.- Jesam, majko, da ga ne nosim uzbrdo onako mokra - odvrati Marija, ravnajući si odijelona njedrima.- No, sad sjednimo, da nam se ribe ne ohlade. Bit ćeš, Marijo, umorna i gladna - reče otac,lijevajući ulje na krumpir, što se pušio u zdjeli.- A gdje je Antonio? - reći će sada Jela.- Došli smo zajedno; bit će pred kućom - otpovrnu djevojče nesigurnim glasom.Stari Šabarić pozove Antonija, koji i uniđe ne govoreći ništa i gledajuć rastreseno po kuhinji.Svi sjednu i stanu blagovati. Kad opazi Jela, da joj Marija šuti i da je nešto smućena, upitatće ju zabrinuto:- Marijo, gledam te i gledam, a što si mi to umukla, zašto si tako snuždena i nevesela?Otac gledaše kćerku ispod oka i kao da se je preplašio. Marija upre lakat ljevice o stol, paspustivši glavu na ruku, pogleda majku. Usta joj se ganuše na plač, zausti nešto, no riječijoj se ugušiše u grlu, a krupne suze stanu se naglo kotrljati po malom licu i kapati na siromašniubrus.- Dušo, rano moja, ta zašto plačeš, ta koji su te jadi snašli? - upita uplašena majka snebivajućise.Kad Marija ne odgovori, upita otac Antonija:- Čuj, ti si s njom bio, ne mučite nas, govori, zašto plače ona?34