Hejden Robert M Skice za podeljenu kuću

UVODbila ravna popularnosti gledišta da Jugoslavija treba da i daljepostoji kao zajednička država, ideje koja je imala većinsku podrškuu celoj zemlji.Toliko o navodnoj suštinskoj nespojivosti ovih naroda. Onošto sejeste pokazalo nespojivim bile su republike od kojih se svakazasnivala na načelu suvereniteta većinske etničke "nacije"(naroda), na formulacijama državne suštine koje su ušle u ustavnesisteme ovih republika početkom 1989. godine (vidi 4. poglavlje).Ovo gledište o doličnom odnosu "naroda" prema "državi"mnogo više duguje Herderu i Hegelu nego što bi moglo dugovatibilo kakvoj balkanskoj plemenskoj prošlosti, a bilo je središnjeu nemačkoj misli od sredine devetnaestog veka (vidi, na primer,Meinecke 1970). U Evropi se zapravo na osnovu ovakve definicijedržave neki politički pokret identifikuje kao "nacionalistički":privrženost stavu da država, kao niz političkih ustanova sa vlašćunad ograničenom teritorijom, manifestuje suverenitet jednog, etničkidefinisanog, "naroda". Po ovoj definiciji drugi mogu bitigrađani, ali nisu deo suverenog korpusa; dok "samoopredeljenje"ne ostvaruje korpus građana, nego ga ostvaruju samo građani izvećinske etnonacionalne skupine. Nerazumevanje ovog pitanja,ili možda razmišljanje o njemu na poželjan način, objašnjava nekeod glavnih pogreški Sjedinjenih Država i Evropske zajednice unjihovom ponašanju prema krizi u Jugoslaviji (vidi 9. poglavlje).Uspeh ove srednjoevropske nacionalističke političke idejekod nekoliko jugoslovenskih naroda predstavlja ključ za raspadjugoslovenske federacije i za tok rata (ratova) koji su iz njegaproistekli. Kada ovo kažem, želim da se suprotstavim tako čestoiznošenom gledištu povodom smrti Jugoslavije, da je posredi bio"haos", ta reč je bila upotrebljena čak i u podnaslovu najboljeanalize jugoslovenskih ratova, knjige Suzan L. Vudvord Balkanskatragedija: Haos i raspad posle hladnog rata (1997). Naprotiv, raspadbivše jugoslovenske federacije i tok ratova, a i pomeranjastanovništava koja su ih pratila ili su bila njihova posledica, sledilisu vrlo čvrstu logiku. Zapravo, kao što je zapazio Vladimir Gligorov(1995), razni secesionistički, nacionalistički politički akteriširom Jugoslavije bili su i racionalni i razumni prema merilimaklasičnog filozofa liberalizma Džona Rolsa. Ova knjiga ima za ciljda objasni ovu logiku analizom ustavnih uređenja, rasprava i prepirki,najpre u bivšoj jugoslovenskoj federaciji (1989-1991), apotom u Bosni i Hercegovini (1990-1995).Nekoliko interesa podstaklo je ovaj pokušaj. Jedan je da seza moderan ljudski rod izbave (bivši) Jugosloveni od onih koji želeda ih smatraju primitivcima, tako što će se dokazati krajnjemoderna, evropska logika njihovog ponašanja. Ali, kada je posrediovaj cilj, stvar nije samo u ispravljanju stereotipa o balkanskomprimitivizmu protiv evropskog humanizma ili, po zavodljivopreterano uprošćavajućem sound-biteu Samjuela Hantingtona(1993) o "Zapadu protiv ostalih". Suština problema nije u tomeda li su pogrdna pominjanja "Balkana" kleveta ili, pak, pohvalnapominjanja "Zapada" neistinito veličanje. Umesto toga, prigovorse odnosi na moć takvih etiketa da ometaju percepciju događajai da na taj način sprečavaju delotvoran odgovor na njih.Stereotipi o narodima, kulturama, civilizacijama zanimljivisu jer pružaju prividno razumno objašnjenje a da pri tome potpunoizbegavaju razum. Da parafraziramo nečiju parafrazu PjeraBurdijea, oni su "prećutni, jer se pojavljuju a da se ne izgovaraju".Ukoliko se proglasi da su istine očigledne, o njima je veomateško raspravljati, a navodni primitivizam Balkana, fundamentalizamislama i arhaični konzervatizam pravoslavnog hrišćanstvaprividno su očigledni koliko i navodna tolerancija, ekumenizami prosvećenost "EvIOpe" i "Zapada". Stoga Gandijevazajedljiva opaska o potrebi za civilizacijom na Zapadu liči na pukudžangrizavost, iako je on imao na umu i represiju britanskogcarstva u Indiji ("Zabranjen pristup psima ili Indusima" na šetališteu Simli) i surovu logiku Hitlerovog poretka u brzom usponu.Ali, uporedite samouverenu ocenu Samjuela Hantingtona iz1993. godine da jugoslovenski ratovi predstavljaju "sukob civilizacija"sa odgovorom Alije Izetbegovića 1992. na tvrdnju da suratovi u Bosni balkanski a ne evropski fenomen: "Bosna i Hercegovinaje evropska zemlja, a njen narod je evropski narod. Čakni zlo koje nam se nanosi nije stiglo iz Azije, već je evropskogporekla ... Fašizam - koji je rasizam i ekstremni nacionalizam - iboljševizam - potpuno odsustvo osećanja za zakon i ljudska prava.Oba su evropski proizvodi."2 U ovom slučaju gledište harvardskogprofesora mnogo je manje tačno od gledišta balkan-2 Alija Izetbegović, govor na Londonskoj konferenciji, 26, avgust 1992. Sličanaforizam kružio je Beogradom krajem osamdesetih godina: "Balkan jedao svetu dve civilizacije: grčku i vizantijsku, Srednja Evropa je dala svetudve ideologije: komunizam i fašizam,"18