Hejden Robert M Skice za podeljenu kuću

:USTAVNI NACIONALIZAMskim republikama, budući da je svaka želela da razvije vlastiti legitimitetu očima "Zapada", opravdavajući na taj način svoje otcepUenjeod Jugoslavije i sticanje statusa nezavisne države. Istovremeno,s obzirom na njihove ne baš tako ubedljive pobede urepublikama, nacionalističke stranke morale su da ostave utisakkako se zalažu za demokratsku politiku da bi pridobile domaćupodršku onih koji su bili podozrivi prema opasnostima od šovinističkognacionalizma u zemlji u kojoj su sećanja na građanski rat1941-1945. godine još bila živa (vidi Hayden 1995). Stoga je nacionalizammorao da bude toliko otvoren da bi bio vidUiv vernicima,a ipak na izvestan način i zamaskiran da bi se izbeglo otuđivanjebilo "Zapada" bilo umerene javnosti u svakoj od republika.Rešenje, koje su našli u raznim jugoslovenskim republikama,bilo je u stvaranju sistema ustavnog nacionalizma, pod čime podrazumevamustavno i pravno uređenje koje povlašćuje pripadnikejednog (etničkog) naroda u odnosu na bilo kog drugog stanovnikau toj državi. Ovaj tip uređenja odražava staru tenziju u srednjoevropskojpolitici i misli, što je pitanje na koje ću se vratiti.On je, međutim, odstupanje od opšte usvojenih demokratskihustavnih normi koje građanina-pojedinca smatraju osnovnim subjektomustava. 5 Umesto toga, ustavni nacionalizam predviđa državuu kojoj je osnovni suverenitet kod određenog naroda, čijipripadnici jedini mogu da odlučuju o temeUnim pitanjima državnogoblika i identiteta.Kao mehanizam za institucionalizovanje neravnopravnog položajamanjinskih grupa u državnoj zajednici, ustavni nacionalizamje primer onoga što je Tambija, sledeći M.Dž. Smita, nazvao"diferencijalnim inkorporiranjem" (Tambiah 1989, str. 346). Opasnostisvojstvene tako uređenoj državnoj zajednici prilično su jasne:kao što primećuje Tambija (str. 347), ozlojeđenost manjinemože dovesti do zahteva za veću ravnopravnost koji se, ukolikone budu ispunjeni, lako pretvaraju u zahteve za otcepUenje. Jugoslovenskerepublike Hrvatska i Srbija, svaka ponaosob, ispolji-5 "Afirmativna akcija" je izuzetak koji bi trebalo da potvrdi pravilo, pošto jezasnovana na teoriji davanja preimućstva licima koja su pripadnici obespravljenihgrupa kako bi im se nadoknadilo zbog diskvalifikacija koje sudoživljavali jer su pripadnici takvih grupa (vidi Sunstein 1985; Galanter1984)"le su ovu dezintegrativnu težnju ustavnog nacionalizma, jer jeotvoreni nacionalizam većine u svakoj od njih izazvao secesionističkepokrete u najvećim manjinama (kod Srba u Hrvatskoj, Albanacai Muslimana [slovenskog porekla] u Srbiji). Ustavni nacionalizamu Jugoslaviji, međutim, iz dva razloga iziskuje posebnoproučavanje. Prvo, jugoslovenske republike pružaju studije slučajevamanipulisanja mehanizmima i simbolikom navodno demokratskogkonstitucionalizma, dajući tako priliku da se istraže političkedoktrine koje ugrožavaju državu za čije se pravdanje koriste.Drugo, ustavni nacionalizam, zasnovan na koncepciji suvereniteta(etničkog) naroda a ne na korpusu ravnopravnih građanate države, dozvoUava istraživanje kulturnih pretpostavki koje stojeiza koncepcije suvereniteta u specifičnom kontekstu srednje(bivše istočne) Evrope. Kao takav, on može da omogući istraživanjeispoljavanja krajnjeg neprijateljstva, do genocida, premamanjinskim popUlacijama u ovoj regiji. I najzad, ustavni nacionalizamse, izgleda, ne ograničava na bivše jugoslovenske republike,već počinje da se jaVlja i u drugim delovima sveta. Poštoustavni nacionalizam diskriminiše velike, prepoznatUive manjine,to je verovatno da njihova ozlojeđenost čini takve sisteme nestabilnimi sklonim totalitarizmu pod izgovorom zaštite većine.Ustavni nacionalizam u Jugoslaviji posle 1990. godineUstavnom nacionalizmu dat je najotvoreniji oblik u hrvatskomustavu iz decembra 1990. U to vreme Hrvatska je predstavljala ijednu od političkih sredina koja je najviše opterećena nacionalističkimrazdorom, jer su oko 14% stanovništva 1991. godine činiliSrbi koji su dobro pamtili genocidni pohod protiv njih "NezavisneDržave Hrvatske" koju su osnovali Nemci, ali kojom su od1941. do 1945. vladali hrvatski fašisti (vidi Hayden 1995).6 Medutim,umesto da umiri hrvatske Srbe, HDZ-ova vlada je počela6 Naravno, jedan od razloga što oni tako dobro pamte genocid jeste propagandnakampar!ja koju je vodita srpska VLada da bi ih na njega podsetila(vidi Hayden 1991b). S druge strane, ovu srpsku propagandnu kampanjupotpomogao je zvaničan hrvatski stav koji umanjuje genocid; stav koji susada zauzeti, verovatno ne slučajno, i u drugom pogledu ozbiljni profesori(vidi, na primer, Boban 1990, i raspravu o njemu u Hayden 1992a i Boban1992).86