Hejden Robert M Skice za podeljenu kuću

OSA NSKI USTAVNI PREDLOZI, 1992-1993.1996, str. 212-250). Prema tom dogovoru Bosna je trebalo da postane"Savez republika ... koji bi se sastojao od triju konstitutivnihrepublika i obuhvatao tri konstitutivna naroda: Muslimane,Srbe i Hrvate, kao i grupu drugih naroda",1° Uvek je bilo jasnoda će svaki od konstitutivnih naroda činiti većinu u konstitutivnojrepublici, te je stoga dogovor očigledno bio manifestacijaustavnog nacionalizma. Naravno, Ustavni dogovor se, što je tadaveć postalo uobičajeno, pozivao na "najviše standarde ~udskihprava" i na demokratiju. Međutim, čini se da ih niko nije vrloozbi~no shvatao. Pregovori su se u celosti bavili granicama trijurepublika, a svim učesnicima moralo je biti jasno da neće postojativlast bilo koje vrste koja bi bila kadra da obezbedi zaštitumanjina u bilo kojoj od konstitutivnih republika. Ustavni dogo·vor predviđao je da će nosioci "svih državnih funkcija i ovlašćenja,osim onih koje je ovaj Ustavni dogovor dodelio Savezu republikaBosne Hercegovine ili nekoj od njegovih ustariova, biti konstitutivnerepublike" (2. ode~ak, čl. 3). Ali vrlo malo bilo je dode~enoSavezu ili njegovim ustanovama. Predsedništvo, u čijemsastavu bi bili predsednici svih konstitutivnih republika, s tim štobi se na mestu predsedavajućeg smenjivali na svaka četiri meseca,i od kojeg bi se iziskivalo da sve svoje odluke donosi "konsenzusom",bilo bi ovlašćeno samo da "predstavlja Bosnu i Hercegovinu"(3. ode~ak). Savetu ministara bila je data nadležnostza "politiku" Saveza "u vezi sa spoljnim poslovima, spo~nom trgovinomi funkcionisanjem zajedničkih ustanova, kao i sve drugefunkcije koje bi Skupština Saveza mogla odrediti zakonom" (3.odeljak, čl. 2[c]). Ta skupština trebalo je da se sastoji od 120 poslanika,"od kojih bi jednu trećinu izabrala odgovarajuća zakonodavnatela konstitutivnih republika", a zakone bi mogla da usvajasamo "prostom većinom glasova poslanika iz svake od konstitutivnihrepublika" (3. odeljak, čl. 3). Ovakvo uređenje kao da jepreuzelo najmanje ostvarljive elemente iz jugoslovenskog saveznogustava iz 1974. godine, učinivši ih još više podložnim 'letukonstitutivnog elementa federacije. Po duhu, ono je više ličilo na10 "Ustavni dogovor o Savezu Republika Bosne i Hercegovine" bio je objavljenkao Prilog I uz Pismo od 20. avgusta 1993. godine Generalnog sekretaraupućeno Predsedavajućem Saveta bezbednosti UN-a (U.N. Document5/26337). Tekst na srpskohrvatskom dostupan u Borbi od 2. avgusta1993, str. 9.konfederalni model Jugoslavije iz 1990. godine koji su Hrvati iSlovenci predložili radi komadanja države (3. poglav~e) nego naneki pokušaj da se obezbedi okvir za ono što su Vens i Oven nazivali"decentralizovanom državom" sa "samo onim minimalnimnadležnostima koje su neophodne da bi država kao takva funkcionisalai ispunjavala svoje obaveze kao član međunarodne zajednice".Od Saveza republika, u stvari, nije se moglo očekivati dauopšte funkcioniše, budući da doslovno nije imao nikakvu vlastkako bi mogao da vlada u zamišljenoj državi. Muslimani su ga, posvoj prilici, odbili iz tog razloga, a i zbog nezadovoljstva teritorijomkoja im je bila dode~ena. (Oven 1996, str. 248-250)Ustavni dogovor podražavao je jugoslovenski ustav iz 1974.godine u još jednom pogledu. U 7. odeljku, u članu 2, bilo je navedenoda se "nijedna od konstitutivnih republika ne može povućiiz Saveza republika bez prethodne saglasnosti svih republika",što je odredba koja se može uporediti sa onom u bivšem saveznomustavu da se spoljne granice Jugoslavije ne mogu menjatibez saglasnosti svih republika i autnomnih pokrajina. Imajućiu vidu koliko je delotvorna ta odredba bila u slučaju SFRJ, moglobi se oprostiti Muslimanima što su bili skeptični prema sličnojodredbi u Ustavnom dogovoru. U svakom slučaju, budući da jetrebalo da republike-članice doslovno imaju svu državnu vlast nasvojim teritorijama, dok nijedan centralni organ nije trebalo daima bilo kakvu vlast, to je de facto otcepljenje uvek bilo moguće,prosto tako što bi lokalne, republičke vlasti ignorisale bilo kojuodluku bilo kojeg centralnog tela. Budući da su Slovenija i Srbijautrle put ovom obliku ukidanja centralne jugoslovenske vlade1989-1990, sa sigurnošću se pretpostavlja da su 1993. godinesve strane bile svesne mogućnosti takvog ponašanja.Prema tome, Ustavni dogovor bi uspostavio tobožnju a nestvarnu državu. Ali ova ustavna podvala bila je od suštinskogznačaja, jer Srbi i Hrvati ne bi prihvatili uključenje u stvarnu državu.Ustavni dogovor, kao i Vens-Ovenov plan, predstavljao jestoga pokušaj upotrebe negativnog suvereniteta, pokušaj da serealnost nepostojanja bosanske države porekne insistiranjem natome da svako mora da se pretvara da će ona postojati.Nakon neuspeha Sto~enberg-Ovenovog Ustavnog dogovoraviše nije bilo zvalličnih predloga ustavnog uređenja za celu Bosnui Hercegovinu sve do Dejtonske konferencije 1995 (vidi 8.poglavlje). Jedini preostali plan bio je onaj Kontakt grupe (Ne-130--131-