Hejden Robert M Skice za podeljenu kuću

-Suverenitet: legalno otelotvorenje kulturnog fetišaOvo odbacivanje suživota prvenstveno se zasnivalo na kulturnimrazlozima. Konceptualno, ono što se tražilo bila je tvrdnja da sujugoslovenski narodi toliko različiti da su nespojivi, što je zajedničkudržavu činilo nemogućom i, stoga, opravdavalo podelu zemUe.Političke rasprave poprimile su čudnovato pseudoantropološkioblik, zasnovan na esencijalističkim stanovištima o "kulturi"koja tvrde da je ksenofobija konstanta ljudske prirode, tako da sunarodi različitih "kultura" a pn"on" nespojivi i da se ne mogu meriti(uporedi Stolcke 1995). Iz njih proizašla reifikacija kultureproizvela je niz uverenja, sličnih onim koje je Brus Kapferer identifikovaomeđu singaleskim nacionalistima u .Šri Lanki, da je svakiod jugoslovenskih naroda "zajednica po identitetu zbog njihovekulture i da bi jedan bio uništen bez drugog" (Kapferer 1988,97 -98; kurziv u izvorniku). Ali obratite pažnju da razdvojenost samapo sebi nije dovoUna. Možda zbog toga što su užasi iz razdobUa1941-1945. godine još bili u sećanju živih, nacionalisti u bivšojJugoslaviji bili su prisiljeni da ne ističu samo apstraktnu nemerUivost,već i bojazan od kvarenja kulturne esencije u pojedinimmešovitim sredinama u Jugoslaviji. U vreme kada je "Evropa"naglašavala integraciju (vidi, međutim, Stolcke 1995), razdvajanjese najboUe moglo opravdati ukoliko je alternativa bila kontaminacijakulturnom esencijom koja nije "evropska".Ovaj politički stav, koji je tražio razdvajanje da bi se sačuvalaugrožena esencija kulture, crpeo je svoju retoričku snagu izdoslovno orijentalističkog okvira, iz tvrdnji da narodi koji su naistoku (ili katkada na jugu) od piščevog vlastitog naroda nisuevropski, pa su stoga inferiorniji (Bakić-Hayden i Hayden, 1992;Bakić-Hayden 1995; uporedi Todorova 1994, 1997), uglavnom jersu bili obeleženi time što su nekada bili pod vlašću muslimana.Posledica je bila proizvodnja političke retorike koju je tv1ilica Bakić-Hejden(1995, str. 922) identifikovala kao "reprodukciju orijentalizama",a koja je isticala razliku između "onih delova [bivše]zemUe koji su bili pod vlašću Evrope 'u užem smislu' i delovapod vLašću Istočnjaka, te stoga ne pripadaju Evropi 'u užem smislu';kao i između tih delova koji ne pripadaju 'pravoj hrišćanskojEvropi' i 'pravih' Istočnjaka evropskih muslimana koji, pak, ističurazliku između sebe i pravih Istočnjaka, neevropljana." Istiretorički stav primenjivali su političari iz svakog naroda na naro-i~ KVADRATURI ZACARANOG KRUGAI_de na istoku ili jugu, tako su Slovenci sve ostale jugoslovenskenarode (u uUudnoj formi) smatrali "južnjacima" ili (manje uljudno)"prUavim Bosancima"; Hrvati su sve, osim sebe i Slovenaca,smatrali "Balkancima", Srbi su u Muslimanima slovenskog poreklavideli "Turke"; dok su Srbi i Makedonci Albance etiketirali kao"Muslim:lne". Ista retorika primenjuje se da bi se "Balkan" degradiraokao nekako neevropski. Kao što je Marija Todorova rekla nakonferenciji "Otomansko nasleđe na Balkanu", Otomansko nasleđejeste "Balkan".1Obratite pažnju da se ono što se opaža kao "drugo" takođežigoše kao inferiorno; i to ne samo kao inferiarno nego i kao preteće.Verena Stolke (1995) je tvrdila da je "kulturni fundamentalizam"ovog tipa funkcionalni ekvivalent rasizma, 2 i da, poputrasizma, smatra kako čistota fetišiziranog identiteta (da usvojimotermin Brusa Kapferera [1988]) lako biva ugrožena. Upravo taranjivost ove kulturne esencije iziskuje samoopredeljenje za narodkoji, zbog toga, mora biti suveren.Na konferenciji održanoj u martu 1995.godine na Univerzitetu Kolumbija na temu "Bosanska kriza i islamski svet"nekoliko muslimanskih učesnika isticalo je razliku između, pretpostavUase, dobrog "evro-islama" Bosne i islama drugde. Istog dana uvodnik u listuNew York Times (10. mart 1995, A-2S) smatrao je da je "najveća nadaVašingtona" da izbegne novi rat u Hrvatskoj u tome "da prizove u pomoćdavnašnju že~u pretežno rimokatoličke Hrvatske da se iščupa iz balkanskihsukoba i da se tešnje poveže sa Zapadom". Nesvesni orijentalizam listaTimes može se smatrati paradigmatičnim slučajem. Tako je uporedniprikaz filmova iz Hrvatske, Bosne, {'lakedonije, Slovenije i "onog što preostajeod Jugoslavije" naglasio "kružnu" istoriju Balkana gde se "jadi, prenošenis pokolenja na pokolenje vraćaju ".. da bi opkoliti Balkan i držatito područje u kandžama nasiUa", dok je "na Zapadu vreme išlo napred, ane u krug" (Cohen 1995, str. 1). Ishod na Balkanu biva "nasi~e koje prevajlazimoć poimanja Zapada" (str. 24), rečenica koja donosi novi životanalizi spektakularno zapadne banalnosti koju je dala Hana Arent. Ironijaesencijalizma koju otkrivaju i uvodnik i filmska kritika očigledno je promaklaTimesu: za ove zapadne pisce istorija ne napreduje nego stoji, jer uposLednjih hiljadu godina ništa nije promenito karakter "Balkana" ili "pretežnorimokatoličkih" regija poput Hrvatske. Antropologa to podseća naLevi-Strosovu analizu mita kao "mašine za ukidanje vremena". "Zapad" jeS\'?kako ugodan, a "Batkan" neugodcll mit; all oba odvraćaju od reatrleanalize zbivanja u bivšoj Jugoslaviji ili drugde u Evropi.2 Ili možda politički korektne varijante rasizma. Tako se, na primer,(ne)slavni članak (1993) o "sukobu civilizacija" Samjuela Hantingtona verovatnone bi pojavio u časopisu Foreign Affairs da je umesto toga govorioo "sukobu rasa", kao što bi verovatno činio tokom pedesetih godina.166