Hejden Robert M Skice za podeljenu kuću

Robert M Hejdeo SKICE ZA PODfLJENU KUĆUcembru 1990 - da će republike ukoliko Jugoslavija bude propalagotovo sigurno zaratiti, i da ćemo tada moći da "očekujemo oštrurepresiju, možda masovna isterivanja, razdvajanja mešovitihgradova i porodica, praćena trajnom mržnjom i utrkom u naoružavanju",scenario koji je "dobro poznat iz podele Indije i Pakistana1947", a i da će sve to biti propraćeno kršenjima ljudskihprava u velikim razmerama (New York Times, 3. decembar 1990;uporedi Hayden 1996b, str. 777).Naravno, priznanje da su se tobožnji demokratski pokreti uJugoslaviji koji su pobedili na izborima 1990. godine u stvari zasnivalina premisama diskriminacije i ukidanja prava onim građanima'(oji će odjednom postati manjine značilo bi, ukoliko bi sefederacija raspala, suočavanje sa nemogućnošću očuvanja kakodistribucije stanovništava u Jugoslaviji iz 1991. godine tako i tadašnjihrepubličkih granica. U tom slučaju međunarodna zajednicabila bi prinuđena da se odluči ili za seobu Uudi ili za promenugranica ili, pak, za oboje, a oba puta značila bi odustajanjeod mi ·ova o toleranciji i moralu koji su bili središnji za teleološkepretpostavke o istoriji Evrope krajem dvadesetog veka. Alitvrditi da se ono što će se očigledno desiti u stvari neće desiti,jer ne bi trebalo da se desi, svodilo se na pristajanje na stvaranjeupravo one situacije kada, kao što je Linkoln rekao, "krv uzavri,pa se i prolije", i samo je osiguravalo da će se stanovništva pomerafvojnim putem a granice crtati i iznova crtati krvlju umestoza stolom (to jest do Dejtona, kada su ih nacrtali pomoću računara).Sudovi za ratne zločine u takvim okolnostima neće sprečitibuduće zločine, ma koliko da mogu da ublaže naš gnev štose ono što po moralnim načelima nije trebalo da se dogodi ustvari dogodilo.O, 'o ne znači da bi unapred dogovorena podela prošla bez krvi,već da bi proces skoro sigurno koštao manje života i prouzrokovaomanje uništavanja imovine. Štaviše, izričito priznanje nemogućnostida se bez prolivanja krvi stvore nacionalne državekoje su tražili separatistički nacionalisti, pobednici na izborima1990, moglo je pre svega da spreči rat. Da je Franji Tuđmanu, naprime", bilo rečeno da je njegova logika zdrava i da bi stoga gdegod postoji hrvatska većina mogao da ima svoju hrvatsku državu,moguće je da bi on ili bar drugi hrvatski političari ponovo razmislilio svom otporu prema Anti Markoviću i drugima koji su želelida sačuvaju Jugoslaviju na okupu, rekonstruisanu kao demo-NAUKA I ODGOVORNOSTkratsku državu, jer Hrvatska bez krajeva u kojima Hrvati 1991.godine nisu bili u većini ne bi mogla da opstane. Izjave da segranice :le mogu menjati značile su da će umesto toga morati dase sele stanovništva što su, izgleda, sa zakašnjenjem shvatili ŽakKlajn i Ričard Holbruk. U ovom kontekstu Dejtonski sporazumtrebalo bi smatrati zakasnelom potvrdom da je priznanje Bosnekao j~dinstvene nezavisne zemUe predstavUalo grešku, jer Dejtonsklsporazum na osnovu vlastitih odredbi ostavlja Bosnu kaolegalnu fikciju sastavUenu od tri dela, naoružana za borbu jedanprotiv drugog, a povezanu samo naredbama visokog predstavnika,tako da je nezavisnost Bosne fiktivna koliko i njeno jedinstvo.U ovim primedbama na američku politiku i Bosnu posle Dejtonanema namere da se kritikuju Klajn, Holbruk ili visoki predstavnikzbog njihovog ponašanja; ja ne sumnjam u čestitost ilisposobnost svakog od njih. Međutim, njihovo ponašanje tokom1995. godine pokazuje koliko su krajnje pogrešne bile političkeodluke koje su donosile velike sile 1991-1992, ne zato što su zapadnidiplomati i političari koji su u to bili umešani izgubili hrabrost(po rečima Džejmsa Gaua posredi je bio "trijumf pomanjkanjavoUe"), nego zato što su radili na osnovu onoga u šta su želelida veruju a ne na osnovu dokaza o tome što će se najverovatnijedogoditi, što predstavU a pobedu priželjkivanja.Ne iznenađuje, naravno, to što se Uudi ponašaju u skladu sasvojim uverenjima, spajajući svoja gledišta o stanju u kojem svettreba da bude sa stanjima u kojim, stoga, mora biti. Ali, opasnostiod n--:pokolebUivog postupanja shodno nečijim uverenjima sasvimsu jasne - šta je drugo, najzad, bilo koji oblik fundamentalizmanego beskompromisna težnja za određenom vizijom dobra?Upravo te opasnosti podstakle su Vebera i Todorova, koji ga je izričitosledio, da dokazuju kako se javni rad mora rukovoditi etikomodgovornosti, a da se manifestacije političkog života" neocenjuju u funkciji onoga što im prethodi nego onoga što iz njihproističe, njihovih posledica a ne njihovih motivacija" (Todorov1996b, str. 127).Šta je odgovornost naučnika u oblastikog života? Veber je priznavao da naučni rad ("naUka" u njegovojterminologiji) ne bi mogao da pruži odgovor na pitanje kojimputem rolitičari treba da krenu, ali da može i treba da pruža informacijekoje ć.e omogućiti izbor:190