Hejden Robert M Skice za podeljenu kuću

!PREDGOVOR I ZAHVALNOST1li postupci ljudi za koje sam znao da su racionalni (ili, tačnije,potencijalno iracionalni) koliko i ma ko drugi, ukUučujući i Amerikance,čiji je Građanski rat u najmanju ruku bio iracionalan kolikoi jugoslovenski ratovi.Racionalnost ili barem logiku, u svakom slučaju nije bilo teškopronaći, zato što je umiranje Jugoslavije zapravo otpočelo nanajlogičniji način - ustavnom krizom. Budući da sam već proučavaopravo i društvo u Jugoslaviji, analiza ustavnih raspravapredstavUala je prirodan korak napred, i privlačila je ovog putapravničku stranu moje intelektualne ličnosti. Ali ono što je spojiloantropologiju i pravo bila je upravo pravno nelogična prirodaustavnih predloga. Za pravnika ustav treba da uredi državu kojaje sposobna za opstane i da uspostavi izvesnu kontrolu nadonima koji upravUaju njome. Međutim, 1989. godine postalo jejasno da su ustavni predlozi, izneti i usvojeni najpre u Slovenijia potom godinu dana kasnije i u Hrvatskoj, imali za ciU da obezbededa ne bude države koja bi funkcionisala. Tako sam se suočiosa ustavnim predlozima koji su bukvalno bili besmisleni, a pritome ih je očevidno pokretala neka snažna kulturna logika, logikanacionalne države. I tako je nastala ova studija, spoj ustavnei kulturalne analize."Živeći tako blisko Jugoslovenima kao što sam ja živeo od1980", predstavUa, međutim, rečenicu koja bi mogla da zavara.Kao što primećujem u 1. poglavlju, jugoslovenski ratovi iznedrilisu veoma polarizovanu nauku (a i mnogo pseudonauke), pa sečesto pretpostavUa da nečija intelektualna stanovišta prvenstveno,ako ne i isključivo, bivaju određena ličnom istorijom. U momsLučaju, mislim da su za ovu studiju iz moje lične biografije najznačajnijisledeći elementi: to što sam istovremeno profesionalniantropolog, univerzitetski profesor i pravnik, Amerikanac kojise bavi uporednim pravom; što sam u Jugoslaviju došao tek nakonveć odbranjenog doktorata zasnovanog na istraživanju obavljenomu Indiji i o njoj, tom multijezičkom, multietničkom, multireligijskomdruštvu koje je i najveća demokratija što funkcionišeu svetu; što sam do časa kada je bivša Jugoslavija ušla u procesekoji će je pretvoriti u "bivšu Jugoslaviju" u njoj već bio obaviomnoga istraživanja, što sam tečno govorio srpskohrvatski išto sam bio upoznat sa pravnim, političkim i društvenim prilikamau zemUi. Ukoliko na zbivanja u bivšoj Jugoslavije gledam izperspektive koja je prilično drugačija od perspektive većine dru-10gih autora, to je otuda što niko od njih ne deli ovaj spoj dvostrukogprofesionalnog obrazovanja, zamašnog uporednog iskustva idugotrajne profesionalne veze sa Jugoslavijom pre njenog sloma.Pa ipak, na studiju o ma kojem nacionalnom sukobu neizbežnoće se pozivati zagriženi pobornici umešanih strana, stoga ćeona, namerno ili nenamerno, postati deo jednog ili drugog nacionalističkogdiskursa. Takav diskurs, međutim, Uudima oduzimasvaki identitet osim nacionalnog; kao što je primetila SlavenkaDrakulić (1993, str. 51), čoveka više ne definišu obrazovanje, posao,ideje ili karakter, već samo nacionalni identitet. U mom slučaju,u pogledu Jugoslavije, takav identitet morao bi biti pripisivanna osnovu braka, budući da me moje nasleđe, pretpostavljam,etnički čini Britancem, engleske, irske i škotske "krvi" ukombinacijama kakve bi bile neverovatne u samoj Britaniji, a kojesu se u Americi mešale još od 1630. godine (bar onaj engleskideo). Ostavljajući po strani nebitnost mog bračnog stanja za ocenulogike mojih argumenata ili vrednosti i pouzdanosti podatakakorišćenih da bi se oni potkrepili, takvo imputiranje oduzima imojoj supruzi njen vlastiti intelektualni identitet - "Šta vas navodina pomisao da se ja slažem s njim?" - bio je njen odgovorna jednoj konferenciji dat nekome ko je bio intelektualno dovoljnonetaktičan da nagovesti kako je moje argumente preodređivaobrak sa Srpkinjom.Ovim se ne poriče važnost koju je u izvesnim aspektima imalačinjenica da sam tokom svog boravka u Jugoslaviji živeo u Beogradu,mada sam mnogo putovao i drugde. U najmanju ruku, zahvaljujućiuronjenosti u srpsko društvo postao sam svestan sirovostistereotipa koje su liferovali oni čuveni posmatrači koji su,iako nisu znali jezik niti su živeli u toj zemlji, uspevali da samouverenopišu o onome što je jedan člankopisac iz lista New YorkTimes (10. april 1994) nazvao "srpskom mentalnom slikom". Alija mislim da je boravak u Srbiji pružao još jednu osobitu prednostu pogledu usredsredivanja moje analitičke perspektive, jerje doista užasna priroda I y liloševićeveg režima onemogućavala gajenjebilo kakvih iluzija o srpskom ponašanju pre, tokom i posleratova. Kako nisam imao iluzija o Srbima ni kao o "nebeskom narodu"(da se poslužim omiUenom frazom srpskih nacionalista oko1990. godine) ni kao o "paklenom narodu" ("demonima" sa TVABC), nisam morao da imam iluzija ni o bilo kome drugom. Stogasam mogao da analiziram zbivanja u Jugoslaviji, pretposta---11-