Hejden Robert M Skice za podeljenu kuću

iIrUVODtako što će oce niti izložene argumente i dokaze koji su korišćenida bi se oni potkrepili.Od početka rada na ovim pitanjima jasno sam rekao da ćumalo pažnje posvetiti ustavnim uređenjima Srbije jer ona nisumnogo važna za sistem koji se zasniva na pretpostavci vlasti jednogčoveka, Slobodana jviiloševića - ustavna diktatura je protivurečanpojam (vidi Hayden 1992b, str. 660). Međutim, ja nikadanisam zanemarivao srpsku građu ukoliko je od značaja za mojeargumente, a elementi ustavnih uređenja Srbije, Republike Srpskei Republike Srpske Krajine uk~učeni su u odgovarajuća poglav~aove knjige.Osnovanija kritika mogla bi biti ona da neusmeravanjem pažnjena Miloševića i druge srpske aktere, zanemarujem politikukoja je motivisala otcep~enje Slovenaca, Hrvata, bosanskih Muslimana,Makedonaca, kosovskih Albanaca, a možda, dok ovo pišem(maj 1998), čak i Crnogoraca. No, ni ova kritika nije logičnorelevantna za moju analizu, koja razmatra državni oblik koji suodabrali izabrani lideri svih ovih entiteta koji su se otcepljivali.Mada je možda zaista tačno da je rukovodstva ovih delova na otcepljenjenagnala Miloševićeva politika (a poznajem bar jednogvodećeg opozicionog političara iz Beograda koji je rekao da biglasao da se kraj u kojem živi otcepi od Srbije ako bi mu to omogućiloda pobegne od lv1iloševićeve vladavine), to nije značilo dasu oni, takođe, bili prisiljeni da izgrade diskriminativna državnauređenja kakva su potom smislili, a koja se analiziraju u ovojknjizi.Međutim, čak i da je ova knjiga želela da predstavi "srpskustranu priče" (a ja to ne priznajem), takva perspektiva ne samošto ne bi obezvredila analizu, nego bi je čak mogla poboljšati.Razlog nije, naravno, u tome što je "srpska strana" u pravu, većšto se jedino putem suočavanja sa dokazima koje čovek ne želida vidi, dokazima kao što su oni koji bi bili predočeni u odbranu"srpske strane" prilikom razmatranja zbivanja u bivšoj Jugoslaviji,mogu proveriti stavovi koji su možda isuviše olako prihvatani.Ovde je važno Veberova miš~enje o "neprijatnim činjenicama":... postoje činjenice koje su krajnje neprijatne za svako partijskomišljenje, za moje vlastito mišljenje ništa manje no zaono drugih. Verujem da nastavnik izvršava više od pukog intelektualnogzadatka ukoliko primora svoje slušaoce da sepriviknu na postojanje takvih činjenica. Bio bih čak tako neskromanda se poslužim izrazom 'moralno postignuće', iako bito, možda, moglo zvučati previše grandiozno za nešto što bitrebalo da se podrazumeva. (1975b, str. 147)Moralnost ovog postignuća nalazi se u doprinosu koji nauka možeda da politici, time što će uneti jasnoću, nametnuti priznanjeda se izvesne vrste ciljeva mogu ostvariti samo korišćenjem posebnihsredstava, ako ih je uopšte moguće ostvariti, a da oni kojitvrde suprotno obmanjuju druge kao i (ako su samo naivni a necinični) same sebe (vidi Weber 1975b, str. 151). Ovaj moral se nezasniva na etici krajnjih ci~eva (tj. ljudskih prava ili demokratije)nego na etici odgovornosti. Kako je Cveta n Todorov preformu­Lisao Vebera: "kriterijum koji dozvo~ava ... da dela budu legitimisanamora biti sLedeći: mogu li, uz potpuno poznavanje činjenica,biti siguran da će dobro koje iz ovoga treba da proisteknebiti veće od zla koje bi moglo iz njega proisteći?" (Todorov1996b, str. 128; uporedi Weber 1975, str. 120-121). Iako je ograničenje"uz potpuno poznavanje činjenica" problematično, svrhaje društvene nauke da ga učini manje takvim; "jasnoća" o kojojgovori Veber jeste uviđanje da dobronamerni postupci mogu imatikatastrofalne posledice i ocenjivati svoje predloge sa realističnimrazumevanjem kakve bi te moguće posledice mogle biti. Veberje neumo~iv prema alternativi, "etici uverenja" koja ne razmišljao verovatnim posledicama:Ukoliko neki dobronameran postupak dovodi do loših rezultataonda za zlo, po mišljenju počinioca, nije odgovoran on,već su odgovorni svet glupost drugih ~udi, ili Božja voljakoja ih je načinila takvim. Ali, čovek koji veruje u etiku odgovornostivodi računa upravo o prosečnirn manama ljudi;kao što je Fihte tačno rekao, on čak nema pravo ni da pretpostavljanjihovu dobrotu i savršenost. (1975a, str. 121)~~islim da nije slučajnost što su Veberovi klasični sudovi o politici,nauci i odnosu između njih bili izrečeni po završetku Prvogsvetskog rata. I sam rodo~ub, Veber nije mogao da podnese ni licernernetvrdnje pobednika o vlastitoj superiornosti a ni "nadeporaženih da će trgujući priznanjima krivice izvući koristi"(1975a, str. 118). Smatram da su Veberove analize toliko jasne