Haled Hoseini-A planine su odjekivale

oca koji zida škole i klinike, iako je znao da u gradu postoje
ljudi koji ga blate.
Dok se brisao, majka je promolila glavu kroz vrata
kupatila. “Dolaziš li na večeru?”
“Nisam gladan”, rekao je.
“Oh.” Ušla je u kupatilo i uzela peškir s police. “Evo.
Sjedi. Daj da ti osušim kosu.”
“Mogu to i sam”, kazao je Adel.
Stala je iza njega, proučavajući njegov odraz u ogledalu.
“Jesi li dobro, Adele?”
Slegnuo je ramenima. Spustila mu je šaku na rame i
gledala ga kao da očekuje da je on protrlja obrazom. Nije to
uradio.
“Majko, jesi li ikad vidjela očevu fabriku?”
Primijetio je kako je majka zastala. “Naravno”, rekla je.
I ti si.
“Ne mislim na fotografije. Jesi li je uživo vidjela? Bila u
njoj?”
“Kako sam mogla?”, rekla je majka, naginjući glavu u
ogledalu. “Helmand nije bezbjedan. Tvoj otac nikad ne bi doveo
mene ili tebe u opasnost.”
Adel je kimnuo glavom.
U prizemlju su pucali topovi, a gusari izvikivali bojne
pokliče.
Tri dana kasnije, Gholam se ponovo pojavio. Žustro je
prišao Adelu i stao.
“Drago mi je što si došao”, rekao je Adel, “imam nešto za
tebe.” S panja je uzeo kaput koji je nosio sa sobom svaki dan od
njihove svađe. Bio je od čokoladnosmeđe kože, s mekom
postavom od janjeće kože i kapuljačom koja se mogla pričvrstiti
i skinuti. Pružio ga je Gholamu. “Nosio sam ga samo nekoliko
puta. Malo mi je prevelik. Tebi će biti taman.”
Gholam se nije ni pomjerio. “Jučer smo išli u Kabul
autobusom i otišli do suda”, rekao je mirno. “Pogodi šta nam je
sudija rekao. Saopštio nam je loše vijesti. Rekao je da je došlo
Cro Warez - Bosna United
227