Haled Hoseini-A planine su odjekivale

ovalnim ogledalom za šminkanje, izvadila iz ormara očeva
odijela, majčine bluze i haljine, u plastičnim omotačima.
Napravila sam hrpu u garaži, za jedan ili dva odlaska u Crveni
krst. Prenijela sam svoj sto u njihovu spavaću sobu, koju sad
koristim kao kancelariju, i kao atelje kad mi predavanja počnu
na jesen. Ispraznila sam i sanduk pored svog kreveta. Bacila sam
sve svoje stare igračke, dječije haljine, sve sandale i patike koje
sam prerasla. Nisam više mogla podnijeti pogled na sve čestitke
za rođendane, Dan očeva i Dan majki, koje sam pravila
roditeljima. Nisam mogla noću spavati znajući da su mi kod
nogu. Bilo je suviše bolno.
Kad sam raščišćavala plakar u hodniku, izvadila sam dva
preostala kofera kako bih ih odnijela u garažu, i tad sam osjetila
kako u jednom od njih nešto lupa. Otvorila sam kofer i pronašla
paket umotan u debeli smeđi papir. Za njega je bila pričvršćena
koverta. Na njoj je bilo ispisano, na engleskom: Za moju sestru
Pari. Odmah sam prepoznala babin rukopis iz dana kad sam
radila u Abeovoj kući kebaba, kad sam uzimala narudžbe koje je
on pisao pored kase.
Sad sam dala taj paket Pari, neotvoren.
Gleda ga dok joj stoji u krilu, prelazi rukom preko riječi
nažvrljanih na koverti. Crkvena zvona se oglašavaju s druge
obale rijeke. Na jednoj stijeni koja viri iz vode, neka ptica kida
utrobu mrtve ribe.
Pari pretura po svojoj torbi, nešto traži. “J’ai oublie mes
lunettes”, kaže. “Zaboravila sam naočale za čitanje.” “Želiš li da
ti ja pročitam?”
Pokušava da odlijepi kovertu s paketa, ali danas nije baš
najspretnija s rukama i, poslije malo muke, na kraju mi dodaje
paket. Skidam kovertu i otvaram je. Razvijam poruku koja je
bila u njoj.
“Napisano je na farsiju.”
“Ali ti znaš to pročitati, zar ne?”, pita Pari, obrva
namrštenih od brige. “Znaš to da prevedeš.”
Cro Warez - Bosna United
339