Haled Hoseini-A planine su odjekivale

“Oh, znam ja š ta bi on uradio”, brzo je rekla mama.
“Otišao bih”, rekao sam, odgovarajući Thaliji, gledajući mamu,
uživajući u ulozi buntovnika za kakvog me je mama smatrala.
Naravno da sam tako i mislio. Nisam mogao vjerovati da Thalia
oklijeva. Ja bih iskoristio tu priliku. Privatna škola. U Londonu.
“Treba da razmisliš o tome”, kazala je mama. “Već sam
razmislila”, rekla je Thalia, oklijevajući. Zatim, još više
oklijevajući, pogledala je mamu u oči. “Ali ne želim da to
uzimam zdravo za gotovo.”
Mama je odložila nož. Čuo sam kako lagano izdiše. Da li
je ona to zadržavala dah? Ako jeste, na njenom stoičkom licu
nije bilo ni traga od olakšanja. “Odgovor je - da. Naravno da je -
da.”
Thalia je pružila ruku preko stola i dodirnula mamin zglob.
“Hvala ti, tetka Odie.”
“Reći ću ovo samo jednom”, kazao sam. “Mislim da je to
greška. Obje griješite.”
Okrenule su se da me pogledaju.
“Želiš li da idem, Markose?”, pitala je Thalia.
“Da”, rekao sam. “Nedostajat ćeš mi, i znaš to. Ali nećeš
se odreći privatnog obrazovanja. Poslije ćeš ići na univerzitet.
Postat ćeš istraživač, naučnica, profesorica, izumiteljica. Zar to
nije ono što želiš? Ti si najpametnija osoba koju poznajem. Bit
ćeš ono što budeš željela.”
Glas me je izdao.
“Ne, Markose”, rekla je Thalia ozbiljno. “Neću moći.”
Rekla je to s konačnošću koja je spriječila sve izglede za protest.
Mnogo godina kasnije, kad sam počeo obuku za plastičnog
hirurga, shvatio sam nešto što nisam shvatio tog dana, kad sam s
Thalijom raspravljao oko odlaska s Ti-nosa, u internat. Shvatio
sam da svijet ne vidi ono š to je u tebi, da ne mari nimalo za
tvoje nade i snove, i patnje, koje leže skrivene kožom i kostima.
To je bilo jednostavno, besmisleno i podjednako surovo. Moji
pacijenti su znali to. Vidjeli su šta su bili, šta će biti, ili šta bi
Cro Warez - Bosna United
277