Haled Hoseini-A planine su odjekivale

Pokazujem na nevjerovatno lijepu ženu s dugom tamnom
kosom i krupnim očima. Na fotografiji drži cigaretu kao da joj
je dosadno - lakta naslonjenog na bok, glave nehajno
nakrivljene - ali pogled joj prodoran, prkosan. “To je maman.
Moja majka, Nila Wahdati. Ili sam bar mislila da mi je to majka.
Razumiješ.”
“Prelijepa je”, kažem.
“Bila je. Počinila je samoubistvo. Hiljadu devetsto
sedamdeset četvrte.”
“Žao mi je.”
“Non, non. Sve je u redu.” Odsutno briše fotografiju
palcem. “Mama je bila otmjena i nadarena. Čitala je knjige i
imala mnogo čvrstih mišljenja koja je uvijek saopštava-la
ljudima. Ali bila je i veoma tužna. Čitavog života mi je dodavala
lopatu i govorila: Zatrpaj ove rupe u meni, Pari.”
Klimam glavom. Mislim da znam ponešto o tome.
“Ali nisam mogla. A kasnije, nisam to ni ž eljela. Radila
sam nepromišljene stvari. Nepromišljene.” Zavaljuje se u
stolicu, obara ramena, spušta mršave bijele š ake u krilo.
Razmišlja neko vrijeme, prije nego što kaže: “J’aurais du etre
plus gentille - trebalo je da budem ljubaznija. To je nešto zbog
čega čovjek nikad ne zažali. Nikad nećeš reći sebi kad ostariš:
Eh, da samo nisam bio toliko dobar prema toj osobi. Nikad
nećeš razmišljati tako. Za trenutak, izgleda povrijeđeno. Kao
neka bespomoćna djevojčica. “Ne bi bilo toliko teško”, rekla je,
umorno. “Trebalo je da budem ljubaznija. Trebalo je da budem
više nalik na tebe.”
Bolno uzdiše i zatvara fotoalbum. Malo kasnije, veselo
kaže: “Ah, bon. Sad te moram nešto zamoliti.”
“Naravno.”
“Hoćeš li mi pokazati neke svoje slike?”
Smiješimo se jedna drugoj.
Pari ostaje mjesec dana s babom i sa mnom. Ujutro
zajedno doručkujemo u kuhinji. Crna kafa i dvopek za Pari,
Cro Warez - Bosna United
324