Cvijet sa raskršća - Antun Gustav Matoš

Antun Gustav Matoš: Odabrane pripovijetkeNeko poslijepodne čekaše u uredu Dragica vojničku poštu, da zaključi posao, i posmatrašepreko puta krov vlasteoskoga zamka čiji se crepovi, vlažni od kiše, krijesijahu kaoriblja ljuska na suncu. Na hodniku zazvečaše mamuze dežurnoga husara.- Hvala bogu! - šapnu Dragica i stade svojim ključićem otvarati torbu, i ne pogledavšidonosioca.Momak, vit i visok, naočit, rumenkastoplave kose i inteligentnih grahorastih i tako vlažnihočiju kao da će iz njih sada kanuti suze. On je posmatraše zadivljeno, gutaše je pogledomrobijaša koji ne vidje bogzna otkada ženskog lica. Nešto ga steže pod grlom, a ugrudima mu zaigra... Kao zanesen pilji u kosu, crnu i kudravu i gustu kao runo u dobraovna. Zuri u obli, nježni i garavi vrat po kojemu kao da popadaše lepirići svilenih vlasića.Husar odjedared osjeti struju slatkog, toplog mirisa pa saže nad njome instinktivnoglavu kroz onaj otvor. Opazio je tek onda da mu je iz ruku uzela ekspedicionu knjigu,kada su joj potpisujući stali letjeti uzani i elegantni prsti preko hartije. Odjedared kao daga nešto ščepa, povuče. On se saže, grudi da mu prsnu, pa ju dirne usnama na vratu ispoduha. Ona skoči, kao da ju dirnu struja one u uglu električne baterije, i prosu mastilo.- Bezob...No ne svrši, tako ju zamašta njegov smeteni, dobroćudni i drski pogled. Sva se zajapurilai pritisla maramu na ono obesvećeno mjesto pod desnim uhom.- Grdna li bezobrazluka od jedne husarske komisne čizme! - reče on u snažnom baritonu,sučući nervozno okrajak brčića, i zlobno se naceri.- Uostalom ne kajem se. Eno ga gdje gega ovamo naš bucmasti komandant. Tužite me, ahohvolgeboren fon Vurštlingen može da me spetlja i na robiju. No bilo što mu drago,meni neće biti krivo. Za ovu prvu krađu u mome životu neće me gristi savjest!I prebaci torbu preko ramena, a kada mu Dragica zadivljena preda knjigu, dohvati je zaruku, promumlja kao:- Pa ma propo! - poljubi joj strelovito vrh od prstiju i grunu na vrata.Ona se bez misli spusti na stolicu.- Küss' die Hände! (Ljubim ruke!) - dođe, derući se, komandant. Bijaše u »civilu«, u lovačkomzelenom kostimu. Sve zeleno. Čakšire dokoljenice kao u turiste ili bicikliste, aogromni listovi misliš sad će da prsnu kroz napete čarape. Kapetan se baci, široko i strašnoduvajući, na divan koji je čisto zajecao pod njim, i nastavi njemački (a samo tim jejezikom i govorio):- Jeste li vidjeli onog bekriju Unukića?- Kakog Unukića?- Ta onog husara koji je danas donio pisma?- N-ne... nisam... posao...- O, čudan egzemplar! Otac mu je plemić i negdje tamo blizu Varaždina ima, kako čujem,lijepo imanje. Dečko je jedinac, dakle ludo, pusto. Prošao je sve zemaljske gimnazije, paništa. Mangup! Jadni ga otac pošlje u Grac u nekaku privatnu školu, a on noću kroz prozorpa pucaše na neke njemačke burševe. Siromah ga otac pošlje ovamo da ga vojska naučipameti. »Karniflujem« ga već evo drugu godinu, pa ništa. Dva je puta bio kapral, dvasam ga puta morao degradovati. Zarazio mi kockom cijelu kasarnu. Viehskerl! Šteta! Jašikao džokej, valjasto momče, srce mu nije pokvareno. Danas ga prvi put iza tri mjesecapustih u selo. Pa i opet moram da ga zovem na raport...- A zašto? - prevari se ona.7