Hrvatski filmski ljetopis, broj 56 (2008) - Hrvatski filmski savez

hfl_56-q6.qxp 2008-12-18 15:22 Page 52
52
Hrvat. film. ljeto, Zagreb / god 14 (2008), br. 56, str. 44 do 52 Markovi}, D. D.: Ameri~ki road movie — opet na putu
Lost Highway
»Uvek znam gde sam po tome kako izgleda put na kome
sam. Sad, recimo, znam da sam ve} bio ovde. Recimo, znam
da sam se ovde ve} jednom zadesio...«
Tokom ~itavog ovog filma mi se vra}amo na taj put, ili na
neki drugi veoma sli~an njemu, posredstvom Mikea, njegovog
se}anja i njegovog pogleda. Duboko ukorenjena i koherentno
povezana sa uvodnom sekvencom stoji zavr{na sekvenca
filma My Own Private Idaho. Mike se ponovo nalazi
na tom osamljenom putu, s tim {to je ovog puta pre{ao liniju
horizonta i istra`io {ta le`i s njegove druge strane. Jo{
jednom, on se obra}a i nama (publici), i svom se}anju. »Ja
sam veliki znalac kada se radi o putevima. Oku{avao sam se
na njima ~itavog `ivota. Ovom putu nema kraja. On verovatno
ide oko ~itavog sveta.«
Finale Puta — Sudar Davida Cronenberga
Sudar (Crash, 1996) je briljantno ironi~ni road movie sme-
{ten u postindustrijski pejsa` autoputeva i automobila, oblakodera
i aerodroma, televizora i billboarda. Krajnje ekscentri~ni
Crash preispituje kult avanture, putovanja i otkri}a
koji animira ovaj filmski `anr. Njegova naracija bavi se iscrpljeno{}u
procesa civilizacije, i kona~nom istro{eno{}u momenta
sile koja se kre}e horizontalno, i vu~e napred — pogonske
sile ~itavog ovog poduhvata. Radi se o energiji koja
se javlja/raste u vesternu, tzv. biker filmu, road filmu i svim
vrstama mu{ko orijentisanog identiteta koji afirmi{e potentnost
dru{tva u razvoju. Me|utim, ono {to nam Crash nudi
jeste tradicionalno putovanje otkrovenja koje predstavlja silaznu
spiralu, frustracijama ispunjenu neprestano-kru`e}u
imploziju pora`enog gra|anskog sopstva na kraju drugog i
po~etku tre}eg milenijuma.
I zaista, ako se Crash uklapa u bilo koju tradiciju, onda je to
tradicija road filma, ali u obliku hardcore apokalipti~ne varijante
kraja vremena. Kako to Cronenberg eksplicitno pokazuje,
automobilski sudar predstavlja kulminaciju tradicionalnog
road filma, tajnoviti, implicitni, prikriveni finale. Crash
je, zapravo, terminalni oblik samog ovog `anra.
Kao i u svim road filmovima, Cronenbergov road funkcioni-
{e na vi{e razli~itih nivoa. On slu`i kao metafora za stanje u
kulturi zapadne civilizacije — u ovom slu~aju, sumorno, zjape}e,
prazno prostranstvo. Ovo je eksplicitno u scenama u
kojima James Spader — glumac koji predstavlja besadr`ajno
yuppie carstvo, predstavnika »kulture posmatra~a« par excellence
— posmatra saobra}ajnu gu`vu sa svoje terase —
zakr~enu technoscape mre`u autoputeva. I ovde, ba{ kao i u
Taksistu Scorsesea, kompulzivno ponavljanje poprima oblik
konstantnog nemira, i slu`i kao sredstvo za istovremeno ponavljanje
i izbegavanje inicijalne traume — koje u ovom slu-
~aju filma jeste sam gra|anski `ivot.
Za razliku od Cronenbergovih ranijih paradigmi, Crash je
film ~iji je apokalipti~ni duh pre duboko pesimisti~ki, nego
regenerativan. Nestanak me|uljudske simbioze i raspr{ivanje
sopstva tu dovodi do terminalnog, degenerativnog stanja
izolacije i otu|enosti. Drugim re~ima, destrukcija tu predstavlja
~isto suicidalno `rtvovanje izazvano slomom svih kolektivnih
uverenja koja su prethodno obezbe|ivala kakav-takav
dru{tveni konsenzus.
H R V A T S K I F I L M S K I L J E T O P I S 56/2008.