Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

Jedna mala, zdepasta prilika, tako natrontana da su samo proporcije ruke i
noge ukazivale da nije ljudska, izišla je iz kuće, stresla se i brzo doskakala da
bi stala do čoveka. "Hladno", promrmljala je. "Hladno, hladno, hladno."
"Bojim se da će biti još hladnije, Mejtabel", rekao je Brok i spustio ruku na
krznom prekrivenu glavu šimpanze. Još se plašio da majmuni neće preživeti
zimu. Pokušao je da za njih uradi sve što može - napravio je odeću, dodelio
im što je moguće više poslova u kući ili štali, gde je toplo - ali njihova pluća i
dalje su bila krhka.
Očajnički se nadao da će ostati živi. Uprkos svojoj uroñenoj
neodgovornisti i lenjosti, herojski su radili uz njega; sam ne bi mogao da se
spremi za zimu. Ali i više od toga - postali su prijatelji, neko s kim je mogao
da priča, sad kad su izmeñu sebe uspostavili neki primitivni govor. Oni nisu
imali puno toga da kažu, a njihov skakavački um nije mogao da se zadrži na
jednoj temi; meñutim, prekinuli su njegovu samoću. Za smeh je bilo dovoljno
da samo sedi i da gleda kako prave vragolije u prostoriji za vežbanje, koju im
je namestio, a smeh je bio postao retka stvar.
Začudo, Mejtabel je preuzela najveći deo poslova u dvorištu farme, dok se
njen mužjak, Džimi, bavio kuvanjem i spremanjem po kući. Bili su snažni i
pametni pomagači, ma šta radili.
Teško je prešao preko dvorišta - njegove čizme kaljale su devičansku
belinu - i otvorio vrata štale. Talas životinjske topline pogodio ga je kada je
stupio u polumrak, a snažan smrad bio je omamljujući. Mejtabel je otišla da
donese seno i mleveni kukuruz za stoku - petnaest krava, dva konja i
beskrajan oblik slonice Džambo - dok se Brok posvetio muži.
Ono stoke što je ostalo kao da je zapalo u spokojno prihvatanje novog
poretka. Verovala mu je, činilo se da je neka vrsta neformalnog boga, a danas
će morati da pogazi njihovu veru. Više nema svrhe odlagati, to će samo
otežati stvar.