Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

"Vašoj vrsti neće niko smetati", rekao je Luis. "A onda, za nekoliko
godina, kada sve bude spremno, mi ćemo nestati u nebu. Zemlja će biti
prepuštena vašoj vrsti, i životinjama. A posle toga bićete potpuno slobodni.
Biće na vama, kao i na ostalim vrstama života, da nañete sopstvenu sudbinu.
A ako vam se tu i tamo sreća osmehne ... pa, to se uvek dešavalo."
"Hvala vam." Bio je to šapat iz Brokovog grla.
"Ne zahvaljujte meni, niti bilo kome drugom. To nalaže puka logika
dogañaja. Ali ja vam želim sreću, svakome od vas."
Luis je ustao i krenuo nazad, prema svom vazdušnom vozilu. "Sad moram
da idem." Zastao je. "Kada sam došao, nisam bio sasvim iskren prema vama.
Nije me poslala Rosmanova znatiželja; mogao je da je zadovolji postavljajući
pitanje komitetu kolonije, ili da sam skokne ovamo. Želeo sam da sam
proverim ovo jer... Pa, uskoro ćete imati novog člana zajednice."
Brok ga je upitno pogledao. Luis se zaustavio pored svog vozila.
"Ona je moj stari prijatelj", rekao je. "Njena priča je prilično tragična;
sama će ti je ispričati kad to bude htela. Ali ona je dobra, zaista predivna
devojka, i mi koji je poznajemo želimo da bude srećna."
Metal ispred njega je zasvetlucao. Rukovao se s Brokom. "Zbogom",
jednostavno je rekao i ušao unutra. Trenutak kasnije njegovo vozilo bilo je
visoko u nebesima.
Brok je zurio za njim dok nije iščezlo.
Kada se okrenuo nazad prema kući, sunce je već tonulo i jeza je počela da
ga steže. Večeras će morati da upale kamin. Možda bi mogli da otvore neko
preostalo pivo ako dolazi pridošlica, a Džimi bi mogao da svira gitaru dok svi
budu pevali. Pesme su bile grube, drugo se ne bi moglo ni očekivati od prvih
naseljenika, ali u njima je bilo topline, nepokolebljivosti i drugarstva.
Onda ju je ugledao, kako dolazi pristupnim putem, i srce mu je zastalo.
Nije bila visoka, ali njena figura bila je skladna i snažna pod teškom odećom,