Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

"Negacija: makrokosmos, ne-ja, entropija. Ljudski-značenje."
Nastavila je malo brže.
Zgrada Instituta delovala je malo trošnije od džinova s Pete avenije. Možda
zato što se još intenzivno koristila; nije imala monumentalno dostojanstvo
smrti. Šila je ušla u predvorje. Nikoga nije bilo u blizini, ali zagonetna stvar
koja se sastojala od trepćućih svetala i blistavih cevi mrmorila je sama sa
sobom u jednom uglu. Prišla je liftu, za trenutak se nećkala, a onda krenula
prema stepeništu. Ko zna šta su učinili s liftom. Možda je u potpunosti
automatizovan, možda direktno odgovara na misaone komande, možda imaju
psa da njime upravlja.
Na sedmom spratu, dišući nešto oštrije, krenula je niz hodnik. On se, bar,
nije promenio... Ljudi su ovde imali druga posla. Ali stare fluorescentne cevi
su nestale, sad kad je sam vazduh - ili zidovi, tavanica, pod? - sadržavao
svetlost. Bilo je neobično teško odrediti razdaljinu pri tom sjaju bez senki.
Zastala je ispred ulaza u Pitovu staru laboratoriju i progutala knedlu straha.
Budalo, rekla je sama sebi, neće te pojesti. Ali, šta su unutra uradili? Šta sad
rade?"
Ispravila je ramena i pokucala na vrata. Jedva primetno oklevanje, a onda:
"Uñite." Okrenula je loptastu kvaku i ušla.
Mesto gotovo da se uopšte nije izmenilo. To je možda bilo najteže
razumeti. Neki od aparata još su stajali u uglu, prašnjavi od zanemarivanja, a
ona nije razumela stvar koja je izrasla do toga da je pokrivala tri stola. Ali
tako je uvek bilo u starim danima kada bi došla da poseti muža; hrpe ureñaja
koje u svojoj neukosti nije primećivala. Još je to bila ona ista velika prostorija,
prozori otvoreni prema bezosećajno plavom nebu i pogledu na udaljene
dokove i skladišta, iznošeno radno odelo visi na umrljanom zidu, slab miris
ozona i gume u vazduhu. Na Pitovom stolu još su se nalazili izlizani
priručnici; njegov stoni upaljač - poklonila mu ga je za Božić, oh, jako davno