Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

A i ja postajem pametniji!
To saznanje došlo je kao udar groma. Dugo je stajao tamo, nepomičan, pa
mu je Džoi prišao i zbunjeno onjušio ruku.
Ja postajem pametniji.
Naravno - mora da je tako. Način na koji se u poslednje vreme stalno nešto
pitao, i kako se sećao stvari, i kako bi progovrio tamo gde bi ranije gotovo
uvek ćutao - šta bi to drugo moglo da bude. Ceo svet je postajao pametniji.
Umem da čitam, rekao je sam sebi. Ne baš najbolje, ali naučili su me az-
bu-ku, i umem da čitam stripove. Možda sad umem da čitam i prave knjige.
U knjigama su se nalazili odgovori na ona pitanja o kojima je sada
razmišljao, stvarima kao što su Sunce, Mesec i zvezde, zašto postoje zima i
leto, zašto postoje ratovi i predsednici, i ko živi s druge strane sveta, i...
Odmahnuo je glavom, nesposoban da obuhvati divljinu koja je rasla u
njemu i širila se, dok nije prekrila svet dalje nego što je bio sposoban da
sagleda. Ranije se nikada nije pitao. Stvari su se naprosto dešavale i onda bile
zaboravljene. Ali... Pogledao je svoje ruke, zadivljen. Ko sam ja? Šta radim
ovde?
Nešto je ključalo u njemu. Naslonio je glavu na hladno stablo i osluškivao
kako mu krv kola u ušima. Molim te, Bože, neka to bude stvarno. Molim te
neka budem kao ostali ljudi.
Posle nekog vremena prebrodio je to i nastavio da proverava ogradu, kako
mu je bilo rečeno.
Uveče, kad je obavio sve poslove, obukao je čisto odelo i pošao gore, do
velike kuće. Gospodin Rosman je sedeo na tremu, pušio lulu i mršavim
prstima okretao stranice knjige, praktično je i ne gledajući. Brok je nesigurno
stajao, s kapom u ruci, dok vlasnik nije podigao pogled i spazio ga.
"O, zdravo, Arči", rekao je blago. "Kako si večeras?"
"Dobro sam, hvala." Brok je gnječio kapu zdepastim šakama i premeštao