Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

amenima. "Pa, život teče dalje", na jedan amputirani način. Jedemo, dišemo,
spavamo i radimo, jer nema ničega drugog što bismo mogle da radimo.
"Ti imaš snage", rekla je Šila. Ti si istrajala tamo gde ja nisam mogla.
"Oh, guram nekako", odgovorila je Helga.
"Još imaš sutrašnjicu."
"Da, rekla bih da je tako."
Šila se nasmešila; osmeh joj je treperio na usnama. Ja sam srećnija od tebe.
Ja imam jučerašnjicu.
"Možda će se vratiti", rekla je Helga. Niko ne zna šta im se dogodilo. Imaš
li hrabrosti da čekaš?
"Ne", rekla je Šila. "Njihova tela mogu da se vrate", ali ne i Pit. On se
suviše promenio, a ja ne mogu da se promenim kao on. A ne želim ni da mu
predstavljam teret na vratu.
Helga je spustila šaku na Šilinu ruku. Kako je mršava! Čovek je mogao da
oseti kosti ispod kože. "Sačekaj", rekla je. "Terapija" napreduje. Moći ćeš da
se vratiš na "normalu" za ... pa ... jedno "par godina, najviše."
"Ne bih rekla."
U hladnim, plavim očima bilo je nečega od zadovoljstva, tanušno
skrivenog. Želiš li da živiš u budućnosti? Duboko u sebi, da li zaista žudiš da
držiš korak? "Šta drugo" čovek može "nego da čeka? Osim samoubistva..."
"Ne, ne ni to." Još postoje planine, duboke doline, blistave reke, Sunce i
Mesec i zimske visoke zvezde. "Naći ću načina da se ... prilagodim."
Neprestano sam u dodiru sa "Kernesom." On "Izgleda" da "misli" da
"napreduješ."
"Oh, da." Naučila sam da to prikrijem. U ovom novom svetu ima previše
očiju. "Ali ja nisam došla da pričam o sebi, Helga." Samo sam došla da se
"Oprostim."
"Kuda" ideš? Moram da budem u vezi s tobom ako se on ipak vrati.