Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

usamljen. Čak i prijatelj kao što je Džoi ne može da ispuni sve prohteve.
Ovog dana, vetrovitog, sunčanog i punog lišća koje lebdi u vazduhu, dana
oproštaja, kada cela zemlja kao da ostavlja svoj letnji dom i kreće nekim
nepoznatim putem, njegov osećaj usamljenosti bio je oštar kao bol.
Daj, dosta takvih misli, prekoreo je sebe. "Doñi, Džoi, 'ajde da prošetamo."
Pas se podigao na stražnje noge - bio je to divan, napet stav - i pogledao u
nebo. Brokove oči su ga pratile. Blesak metala bio je tako jak da su ga
zabolele oči.
Vazdušni brod ... neka vrsta vazdušnog broda. I to sleće!
Stajao je, pesnica stisnutih pored bokova, osećajući hladan vetar na koži i
slušajući ga kako urliče u granama iza njega. Srce u grudima činilo mu se
apsurdno velikim, tako da je zadrhtao pod teškom jaknom i osetio znoj na
dlanovima.
Smiri se, rekao je sam sebi. Samo se smiri. U redu, znači to je jedan od
Njih. Neće te ujesti. Niko nam još nije naneo štetu, niti se mešao s nama.
Tiho kao list koji pada, vozilo se prizemljilo u blizini. Bio je to mali ovoid,
s nekom vedrom ljupkošću u čistim linijama i krivinama, ali Brok nije mogao
da vidi nikakav pogon. Pošao je ka njemu, polako i kruto. Revolver obešen na
struku učinio je da se oseti smešnim, kao da je uhvaćen u dečjem odelu.
Iznenada je osetio nalet gorčine. Nek nas Oni prihvate ovakve kakvi
jesmo. Proklet bio ako se budem ustručavao zbog nekih vražjih turista.
Bok vazdušnog broda zasvetlucao je i jedan čovek prošao je kroz njega.
Kroz njega! Brokova prva reakcija gotovo da je bila razočaranje. Čovek je
delovao tako potpuno normalno. Bio je srednje visine, nabijen, s težnjom ka
gojaznosti, neuglednog lica, s običnim sportskim odelom od tvida. Kad se
Brok približio, čovek se nasmešio.
"Kako ste?"
"Kako mora." Brok je zastao, stružući nogama i gledajući u zemlju. Džoi