Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

prozora hvataju jutarnje sunce i vraćaju ga nazad u jednom velikom blesku.
Grad je delovao pospano. Nekoliko muškaraca i žena hodalo je izmeñu
nemih oblakodera; bili su nemarno odeveni, neki gotovo nagi, a prisilne,
grozničave žurbe iz starih dana više nije bilo. Tu i tamo kamion ili automobil
predući bi prošao inače praznom avenijom. Svi su se oni kretali na novi pogon
i vazduh bez dima i prašine bio je gotovo okrutno brilijantan. Bilo je nečega
nalik na nedelju u ovom jutru, iako je bila sredina sedmice.
Šiline pete glasno su tapkale po pločniku. U tišini, stakato buka čegrtala je
prema njoj. Ali mogla bi da je priguši samo tako što bi usporila korak, a to
nije želela. Nije mogla.
Grupa dečaka, desetogodišnjaka, izišla je iz napuštene prodavnice, u kojoj
su se igrali, i potrčala niz ulicu, ispred nje. Mlade mišiće još je trebalo
vežbati, ali nju je rastužilo to što nisu vikali. Ponekad je mislila da je decu
najteže podneti. Ovi više nisu ličili na decu.
Od stanice do Instituta trebalo je dosta hoda, a ona je mogla da sačuva
energiju ... za šta? ... tako što bi pošla podzemnom železnicom. Ali od pomisli
da bude zatvorena u metalu s novim ljudima Zemlje, zadrhtala je. Iznad tla
bilo je otvorenije i slobodnije, gotovo kao u prirodi. Grad je odslužio svoje ...
sad je umirao a goli slepi zidovi oko nje bili su bezlični kao planine. Bila je
sama.
Senka se kretala niz ulicu, kao da ju je bacao oblak koji se brzo pomerao
iznad glave. Podigla je pogled i videla da dugačak metalni oblik bezvučno
nestaje iza oblakodera. Možda su zagospodarili gravitacijom. Šta s tim?
Prošla je pored dvojice ljudi koji su sedeli na dovratku, a njihov razgovor
dolebdeo je do nje kroz tišinu:
"...čeznutljiva estetika-promena."
Brzo treperenje rukama.
"Wiedersehen." Uzdah.