Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

"To bi trebalo da mi je poznato, doktore Korint", iskezio se lift-boj. "Ovde
ste već - da vidimo - gotovo šest godina, zar ne?"
Fizičar je zatreptao. Ovaj službenik uvek je za njega predstavljao deo
mašinerije; izmenjivali su uobičajene ljubaznosti, ali to ništa nije značilo.
Iznenada, Korint je u njemu ugledao ljudsko biće, živ i jedinstven organizam,
deo ogromne bezlične mreže koja na kraju postaje čitava vaseljena, a koji ipak
nosi u sebi sopstveno srce. A zašto bih, zapitao se začuñeno, o tome
razmišljao?
"Znate, gospodine", rekao je službenik, "probudio sam se jutros i zapitao
zašto ovo radim i da li zaista želim da to bude nešto više od običnog posla,
zbog penzije i..." Zastao je, u neprilici, kad su stali da puste jednog putnika na
treći sprat. "Ja vam zavidim. Vi nekuda idete."
Lift je stigao na sedmi. "Mogli biste... pa, ako želite možete da krenete u
večernju školu", rekao je Korint.
"Mislim da možda i hoću, gospodine. Ako biste bili tako ljubazni da mi
preporučite... Uostalom, kasnije. Sad moram da idem." Vrata su glatko
skliznula duž kabine i Korint je krenuo po tvrdim mermernim pločama do
svoje laboratorije.
Stalno osoblje sačinjavala su dvojica ljudi: Johanson i Grinevald, prodorni
momci koji su verovatno i sami sanjali da jednoga dana imaju ovakvu
laboratoriju. Već su bili tamo kada je ušao i skinuo kaput.
"Dobro jutro... 'Jutro... 'Jutro."
"Razmišljao sam, Pite", iznenada je rekao Grinevald, kad je šef prišao
njegovom stolu. "Pala mi je na pamet ideja za kolo, koja bi mogla da upali..."
"Et tu, Brute", promrmljao je Korint. Seo je na stolicu i podvio duge noge
poda se. "Da vidimo."
Grinevaldov predlog začuñujuće je ličio na njegov. Johanson, obično
ćutljiv i pouzdan, i ništa više, žustro je upadao, onako kako bi mu misli