Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

Samotno, ali divno. Mirno."
"Još te želim", rekao je.
"Ne. Ne laži me. Zar ne shvataš, to nije neophodno." Šila se nasmešila
preko provalije od hiljada godina. "Možeš da sediš tu tako, sleñenog lica ...
što da ne, ti nisi Pit. Ali ja ti želim dobro."
Tada je shvatio šta joj je potrebno i predao se, odričući se snage i
razumevanja. Klekao je pored njenog kreveta i počeo da plače, a ona ga je
tešila koliko je mogla.
20.
Ima jedno ostrvo usred Pacifika, ne mnogo udaljeno od polutara, koje leži
daleko od sveta čoveka. Stare brodske rute i kasnije prekookeanske vazdušne
linije vodile su daleko od njegovih obzorja i atol je bio prepušten suncu, vetru
i kricima galebova.
Nakratko je upozao ljudsku vrstu. Spora, slepa strpljivost koralnih polipa
izgradila ga je, dani i noći pretvorili su njegovo oštro, mokro lice u zemljište,
a seme biljaka dugo je putovalo dok ga nije našlo. Par kokosa izbacili su talasi
i sada je od toga postalo drveće. Stajalo je tamo stotine godina, možda, dok
kanu nije stigao preko ruba sveta.
Bili su to Polinežani, visoki smeñi ljudi čija je rasa putovala nadaleko u
potrazi za predivnim Havaiki. Na njima je bilo sunce i so, i nisu mnogo
razmišljali o tome što su prešli hiljade milja praznine, jer su imali zvezde i
velike morske struje za vodiče, a ruke da veslaju, tohiha, hioha, itoki, itoki!
Kada su izvukli brodove na obalu i izvršili obred žrtvovanja da umilostive
Nana sa zubima ajkule, upleli su cvetove hibiskusa u duge kose i igrali po
plaži; jer - pregledali su ostrvo i videli da je dobro.
Onda su otišli dalje, ali sledeće godine - ili one posle toga, ili one posle
toga, jer okean je golem a vreme večno - vratili su se s drugima, doveli svinje