Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

"Onda mora da smo pogodili neki drugi deo konusa, neki oštrije definisan;
ili se možda oštrina vremenom menja, po nekom zakonu koji nismo mogli ni
da pretpostavimo..." Korint je postao svestan da Luis zuri u njega, otvorenih
usta.
"A?" rekao je drugi čovek, ali polako!
"Rekao sam... Šta sam rekao?" Korintovo srce poče da lupa u panici.
Izgovorio je tri ili četiri reči, napravio par znakova, ali Luis ga nije razumeo.
Naravno da nije! Nisu bili pametni kao nekad, nijedan od njih.
Korint je progutao knedlu a jezik kao da mu se odrvenio. Polako, običnim
engleskim, ponovio je ono što je mislio.
"Oh, da, da." Luis je klimnuo, previše sleñen da bi bilo šta dodao.
Korintu je mozak delovao lepljivo. Nije bilo drugog izraza. Zavojno se
spuštao u tamu, nije mogao da razmišlja, sa svakom proletelom sekundom
stropoštavao se nazad, ka životinjskom čoveku.
Saznanje je delovalo kao udarac. Nenamerno su se zarili u polje koje je
Zemlja napustila, ono ih je usporavalo, vraćali su se na ono kakvi su bili pre
promene. Sve dublje i dublje brod je ulazio, u sve jači fluks, a oni više nisu
bili dovoljno inteligentni da ga kontrolišu.
Sledeći brod biće tako urañen da se ovo ne može desiti, pomislio je kroz
haos. Pretpostaviće šta se dogodilo... Ali kako nama to može pomoći?
Ponovo je pogledao napolje; zvezde su treperile u njegovom vidnom polju.
Polje, mahnito je pomislio, mi ne znamo njegov oblik niti dokle se pruža.
Mislim da se krećemo tangencijalno; možda ćemo ubrzo izići iz konusa ... ili
ćemo možda sledećih sto godina biti zarobljeni u njemu.
Šila.
Pognuo je glavu; usled fizičkog mučenja zbog nenadanog ćelijskog
prepodešavanja suviše se jadno osećao da bi još mogao da razmišlja, pa je
zaplakao.