Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

a kosa boje bronze zaplitala joj se oko lica koje je bilo mlado, nežno i prijatno
da se gleda. Na leñima je nosila zavežljaj, a sunca mnogih dana potucanja po
otvorenim putevima dala su joj boju i prašnjave pegice na licu sa velikim
očima. Za trenutak je nepomično stajao, a onda je potrčao; meñutim, kada je
stigao do nje, nije mogao da nañe reči.
"Zdravo", stidljivo je rekla.
Nezgrapno je klimnuo. Nije mu padalo na pamet da deluje snažno, ne lepo,
ali s nečim što uliva poverenje.
"Čula sam da je ovo utočište", rekla je.
"Da", odvratio je. "Dolazite li izdaleka?"
"Iz Njujorka." Malo je zadrhtala i on se zapitao šta li se tamo dogodilo. Ili
joj je možda samo bilo hladno. Vetar je sada britko fijukao. "Zovem se Šila",
rekla je.
"Ja sam Arči ... Arči Brok." Rukovala se čvrsto. Ponašala se kao da se ne
plaši a on je znao da, iako ona možda nije onoliko pametna koliko on, ipak
ima dovoljno inteligencije da se suoči s ovom planetom koja tone u zimu.
"Ovde ste dobrodošli. Uvek je veliki dogañaj kada doñe neko nov. Iako će
vam se to možda učiniti čudnim, svi mi moramo naporno da radimo."
"Ne plašim se nijednog od toga", odgovorila je. "Mislim da se više ne
mogu ničega plašiti."
Uzeo je njen zavežljaj i krenuo nazad. Nebo na zapadu se crvenilo, zlatilo i
slabašno jezovito zelenilo. "Drago mi je što smo se upoznali, gospoñice...
Kako ste rekli da se prezivate?"
"Šila", odvratila je. "Samo Šila."
Išli su putem, jedno pored drugog, sa psom i vetrom za petama, prema
kući. Unutra je bilo sklonište.