Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

"Ne možemo da ih vratimo", odvratio je. Praznina, nepovratnost: "Sad
moramo da smislimo šta ćemo dalje."
"Znam, znam ... i ne mogu!" Suze su joj blistale duž obraza. "Oh, Pite, sad
više plačem zbog tebe", možda čak neću moći ni da te volim, "nego zbog
sebe."
Pokušao je da ostane miran. "Preveliko povlačenje od stvarnosti dovodi do
ludila. Ako poludiš..." Nezamislivost.
"Znam, znam", rekla je. "Predobro, Pite. Drži me čvrsto."
"A ne pomaže to što znaš..." rekao je i zapitao da li će inženjeri ikada moći
da pronañu snagu loma ljudskog bića. Osetio je da je veoma blizu odustajanja.
11.
Leto je bledelo dok se planeta okretala ka zimi. Jedne tople, pozne
septembarske večeri Mandelbaum je sedeo pored prozora zajedno sa
Rosmanom. Izmenjivali su, tiho, tek poneku reč. Soba je bila neosvetljena,
puna noći. Duboko dole, na Menhetnu, sjajile su se svetle tačke. Nije to bio
mahniti blesak i plam ranijih dana, već svetlost miliona domova. Iznad, preko
neba, razlivala se mutnoplava luminiscencija, trepereći i blistajući na rubu
vidljivog. Empajer stejt bilding bio je okrunjen gorućom sferom nalik na malo
sunce koje se spustilo, a nemiran vazduh sadržao je slabašan, golicav miris
ozona. Dva muškaraca su mirno sedela, odmarala se i pušila duvan koji
ponovo postao teško dostupan; Mandelbaumova lula i Rosmanova cigareta
kao dva rumena oka u sumračnoj sobi. Čekali su smrt.
"Supruga", rekao je Rosman s dozom blagog prekora. Moglo je to biti
shvaćeno kao: Još ne shvatam zašto ne bi rekao ženi za ovo i bio večeras s
njom. Možda vam je to poslednje veče u životu.
"Rad, grad, vreme", i pradavno sleganje ramenima, i ton pun žudnje:
Oboje imamo svoga posla, ona u centru za pomoć, a ja ovde u središtu