Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

uzbuñenja. "Znaš kako rade neuroni? Kao digitalni kompjuter. Stimuliše ih,
ovaj, stimulans, ispaljuju signal i posle su neaktivni jedno kratko vreme.
Sledeći neuron u nervu hvata signal, ispaljuje, i takoñe je nakratko neaktivan.
Pa, izgleda da je danas sve zbrkano. Vreme neaktivnosti je dobrih nekoliko
mikrosekundi manje i ... pa, recimo naprosto da ceo sistem značajno brže
reaguje nego što je to normalno. A i signali su jači."
Korint je zakratko vario informaciju, a onda, polako: "Izgleda da si
nabasao na nešto krupno."
"Pa, gde je uzrok? Medijum, aparatura, sve je isto kao i juče, kad ti kažem.
Poludeću pokušavajući da otkrijem da li je u pitanju potencijana Nobelova
nagrada ili samo brljava tehnika!"
Jako polako, kao da mu um uzmiče od nejasno viñenog shvatanja, Korint
je rekao: "Čudno da se ovo dogodilo baš danas."
"Hm?" Luis oštro podiže pogled i Korint mu ispriča svoje susrete.
"Jako čudno", složio se biolog. "A u poslednje vreme nije bilo velikih
oluja, jer ozon stimuliše um; ali, bez obzira na to, moje kulture su zapečaćene
u staklu..." Nešto mu je blesnulo u očima.
Korint se osvrnuo oko sebe. "Hej, eno Helge. Pitam se što tako kasno
stiže? 'Alo, tamo!" Ustao je, mahnuo preko prostorije, i Helga Arnulfsen je, s
poslužavnikom u rukama, prišla njihovom stolu i sela.
Bila je visoka, lepa žena, vitkih udova; dugačka plava kosa bila joj je
čvrsto skupljena uz ponosito uspravljenu glavu, ali nešto u njenom ponašanju
- neka bezlična energija, uzdržanost, možda samo neženstvena otresitost u
govoru i oblačenju - činilo ju je manje privlačnom nego što bi to mogla da
bude. Promenila se od onih starih dana, odmah posle rata, pomislio je Korint.
On je radio doktorat na Minesoti, ona je tu studirala novinarstvo, i zajedno su
se zabavljali, iako je on bio suviše mnogo i suviše beznadežno zaljubljen u
svoj posao i jednu drugu devojku da bi ozbiljno razmišljao o njoj. Posle su se