Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

strahove, nadu, ljubav i žudnju, celo slojevito postojanje hiljada miliona
razumnih bića - progutala je tama.
Korint je pogledao napolje i dopustio da drhtaj obeshrabrenosti slobodno
proñe kroz njega. Kosmos je bio prevelik. Bez obzira koliko brzo čovek leteo
kroz njega, bez obzira koliko daleko on dosegao u budućnosti i koliko moćno
delao, biće to samo kraćušan blesak u jednom zaboravljenom uglu velike
tišine. Ova jedna jedina trunka prašine galaksije bila je tako nepojmljivo
ogromna da čak i sada njegov mozak nije mogao da je čitavu obuhvati; čak i
za milion godina, ona neće biti sva spoznata; a onostran toga i onostran toga
ležala su blistava ostrva zvezda, spoljašnjost nedostupna i mašti. Nek čovek
poseže napred sve dok i sam kosmos ne počne da nestaje, pa ipak još neće
učiniti ništa protiv njegove neobaziruće neizmernosti.
Bilo je to zdravo saznanje, dovoñenje poniznosti koja je nedostajala
hladnoći njegovog novog uma. A bilo je dobro znati da će uvek postojati
granica i izazov; shvatanje da će jezovita ogromnost povezati ljude, da će
jedni u drugima tražiti utehu, moglo bi ih dovesti do toga da budu susretljiviji
prema svakom obliku života.
Luis je polako govorio u tišini broda: "S ovim smo posetili devetnaest
planeta; četrnaest od njih s inteligentnim životom."
Korint se prisetio onoga što je video: planinskih, okeanskih i šumskih
svetova, života koji je cvetao u raskoši ili se borio tek da preživi, i razuma
koji se razvio da pokori slepu prirodu. Bila je to fantastična raznolikost oblika
i civilizacija. Skakutavi, repati varvari zavijali su u svojim močvarama; krhka
i nežna rasa, siva kao olovo prekriveno srebrnim prahom, uzgajala je svoje
veliko cveće iz nekog nepoznatog simboličnog razloga; svet koji se pušio i
goreo u besu nacija zarobljenih u smrtonosnom atomskom škripcu, srozavao
je celokupnu kulturu u pohotnoj histeriji mržnje; bića u obliku kentaura letela
su izmeñu planeta sopstvenog sunca i sanjala da dosegnu zvezde; čudovišta