Pol Anderson - Mozdani talas.pdf - Ponude.biz

da nikada nije ni postojala. Mi više nemamo civilizaciju. Nemamo ciljeve,
nemamo snove, nema kreativnog rada ... ničega!"
"Oh, ne znam da li je tako", rekao je Mandelbaum, počinjući da se
zabavlja. "Imamo dovoljno toga čime bismo se bavili - da sebi pomognemo,
ako ništa drugo - za sledećih nekoliko godina. Moramo da započnemo stvari
na svetskoj osnovi: ekonomija, politika, medicinska nega, kontrola
stanovništva, zaštita; mukotrpan je to posao."
"Ali šta posle toga?" bio je uporan Rosman. "Šta ćemo onda? Šta će da
radi sledeća generacija, i generacije koje će doći?"
"Naći će nešto."
"Pitam se. Zadatak da se izgradi stabilan svet jeste herkulovski zadatak, ali
i ti i ja shvatamo da je za novog čoveka moguć... U pitanju je samo nekoliko
godina. Ali šta onda? U najboljem slučaju, čovek može da zastane i stagnira u
jednom nepromenljivom samozadovoljstvu. Užasno prazna vrsta života."
"Nauka..."
"O, da, naučnici će neko vreme imati šta da rade. Ali većina fizičara s
kojim sam razgovarao u poslednje vreme misli da potencijalni domet nauke
nije neograničen. Oni misle da broj spoznatljivih prirodnih zakona i fenomena
mora da bude konačan i da svi moraju da budu sabrani u jednu ujedinjenu
teoriju ... i da danas nismo daleko od te teorije. To nije pretpostavka koja će
ikada sa sigurnošću moći da bude dokazana, ali deluje uverljivo.
A ni u kom slučaju mi svi nismo naučnici."
Mandelbaum je pogledao napolje, u tamu. Kako je tiha noć, pomislio je.
Terajući um od misli na Saru i decu: "Pa, šta je s umetnošću? Razvićemo
potpuno novo slikarstvo, vajarstvo, muziku, književnost, arhitekturu... i oblike
koje nikada nismo ni zamišljali da postoje!"
"Ako stvorimo pravu vrstu društva." Umetnost je, tokom celokupne
istorije, imala groznu naklonost ka propadanju ili okamenjavanju u obično