prirucnik Dijakonija 2002 draft3

96 Dijakonija i Evropa
kao sredstvo za njeno sopstveno ugnjetavanje. Ima slučajeva u kojima muškarac, iako nije aktivan
hrišćanin, usvoji neka odreñena teološka znanja kako bi ih koristio kao još jedno oruñe kojim bi kontrolisao
ženu. To je zbog toga što se on sam oseća nesigurno sve dotle dok nema potpunu kontrolu nad njom.
Mnoge žene veoma rastužuje činjenica što se njihova porodična situacija često pogoršava kada
članovi verske grupe I pastve na neki način saznaju da je ona zlostavljana. Vrlo često uticajni članovi
crkve, koji pretpostavljaju da znaju sve činjenice, staju na jednu ili drugu stranu, što samo doprinosi razvoju
sukoba. Uz to, razvod se smatra grehom, što samo može pogoršati kako ženino osećanje krivice i srama,
tako i reakcije ostalih. Mnoge žene radije ne pričaju o tome iz straha da će ovakve reakcije dovesti do
otvorenih sukoba, ili, pak, iz straha da njihova priča neće biti saslušana i primljena ozbiljno. U obrnutom
slučaju, ljudi koji žarko žele da pomognu i da pruže podršku mogu zapravo samo da pogoršaju situaciju
davanjem preuranjenih saveta i ne baš osnovanih 'podsticaja'. Važno je imati na umu da ove ugrožene
žene dobronamernu podršku često tumače kao dodatnu potvrdu krivice i srama. Isto važi i za pokušaje
posredovanja. Pozivi na zajedničku molitvu se mogu upućivati uz veliku ogradu, pošto je neretko takvu
ponudu teško odbiti čak iako se ne želi prihvatiti. Uvek je bolje da poziv uputi žena koja traži pomoć.
Ukoliko ona to ne učini, najbolje je da se svako moli posebno.
Sa druge strane, neke žene su na išle na pravu pomoć i podršku u kontaktima sa parohijom.
Najbolji savet koji bih ja dala jeste taj da se pokuša pružiti podrška partneru/bračnom drugu koji od vas
traži pomoć, iako ćete vi verovatno brinuti i za drugog partnera.
Oporavak od zlostavljanja i izlazak iz takve situacije je najčešće postepen, ali se mogu razlikovati
dve njegove 'faze'. Ove faze se mogu sažeti onim što se uviña:
1. ovo više nije održivo;
2. još uvek je bolno.
Zaključci
Postoji velik stepen nesigurnosti i nedostatak znanja meñu crkvenim velikodostojnicima i ostalim
osobljem o tome kako na najbolji način treba pomoći zlostavljanim ženama. Crkva bi mogla da ponudi
obuku iz ove oblasti. Bilo bi dobro održati parohijske večeri na tu temu kako bi se malo proširilo znanje i
predupredio nastanak predrasuda.
Čini se da je ovaj problem rasprostranjem po celoj Švedskoj i da se pojavljuje meñu svim ljudima.
Najvažnije je da mu se ozbiljno posvetimo i da ne nalazimo izgovore za njegovo ostavljanje po strani. Bilo
bi korisno kada bi se profesionalni teolozi pozabavili odreñenim vidovima zlostavljanja uz zloupotrebu
Biblije, molitve i drugih teoloških pitanja.
Većina organizacija nalik ženskim prihvatilištima je spremna za saradnju i rado će pomoći crkvi i
njenom osoblju pošto su svesne potrebe za zajedničkim pristupom problemu. Meñutim, postavlja se
ozbiljno pitanje da li su crkve i verske zajednice u istoj meri pripravne i spremne za saradnju.
Ing-Mari Rajs, dijakonisa, eparhija Strengnes