prirucnik Dijakonija 2002 draft3

24 Dijakonija - šta je to?
Oni žele da sede zdesna i sleva Isusovog prestola u njegovoj slavi. No, on govori: "Ko želi da bude
najveći meñu vama, neka bude kao služitelj" (Lk 22,26). Samo je sluga velik. Zašto? Zato što je Isus,
najveći, sluga.
Dijakon je jedina titula koju je Isus sam sebi dao
Dijakon (ñakon) je jedina titula koju je Isus, očito, sam sebi dao. Sve druge titule u ostala tri
evanñelja, čak i Sin čovečiji, koristio je samo indirektno. Direktno i sa sigurnošću o sebi je govorio kao o
sluzi. Ovo je važno za shvatanje njegovog identiteta. A kada shvatimo Isusov identitet, tada možemo da
razumemo i identitet sveg hrišćanstva, identitet Crkve. Polazeći od samog njegovog bića, jasno je da je on
u osnovi dijakon. Zato Crkva može da bude samo dijakonisa. Dijakonija je bit crkve, njena osnovna svrha,
njena bitna karakteristika - kao što je to bilo i kod Isusa. Reč dijakonija je u Novom zavetu sveobuhvatna i
sadrži mnoga različita značenja. Zbog toga ne čudi što ostaje tako nejasna. Kao dijakonija se označava
kako služenje oko stola tako i služba propovedanja u crkvi; čak i sabiranje darova za siromašne u
Jerusalimu i vršenje apostolske službe. I zato što je crkva dijakonisa, to je sve ono što čini dijakonija. Iz
istog razloga je zvanje dijakona u Novom zavetu veoma nejasno. Dijakonija nije zvanje, već bit svih zvanja,
zvanje hrišćanstva uopšte. Zato dijakonija u prvom redu nije čin već bit. Udeo u Isusovom bitku označava
sudelovanje u Božijoj biti. Dijakonija je ukorenjivanje u Isusovom postojanju. Zbog toga nas ona vodi kako
u dubinu ljudske bede tako i u dubinu božanskog života.
Hrišćanska dijakonija bez Hrista?
Dijakonijsko delovanje Crkve u Evropi veoma je poraslo od Drugog svetskog rata naovamo, dok se
hrišćanstvo smanjilo. U našim zemljama postoji danas više dijakonije a manje hrišćana nego ranije.
Ima sve više dijakonije, a sve manje hrišćana
U ovome se krije opasnost koja se danas već veoma jasno oseća. To je opasnost jedne dijakonije
bez hrišćana. Sve više je hrišćanskih dijakonijskih ustanova kojima se, doduše, hrišćanski upravlja, a
delimično ih hrišćani i finansiraju, ali u kojima više ne rade hrišćani. Hrišćansko upravljanje dijakonijom nije
dovoljno da bi ona imala hrišćansko obeležje. Za ovo su potrebni hrišćani, to znači ljudi koje potiče duh
dijakonije. Već sam ukazao na to da dijakonija nije samo ono što osoba čini, nego što osoba jeste; nije
samo delo, već i bit. A ta bit je duh. Sveti duh, Božiji duh, Hristov duh sačinjavaju bit.
Opasnost hrišćanske dijakonije bez Hrista susreće se sa opasnošću jedne dijakonije bez duha
dijakonije, znači "bezdušne" dijakonije. Stiče se utisak da hrišćanska dijakonija danas sve više poseduje
telo a sve manje duh, te da se ova tendencija sve više pojačava. Meñutim,