prirucnik Dijakonija 2002 draft3

Dijakonija i Evropa 75
U jednoj zajednici postoje različite službe. U jednoj zajednici postoje različita područja rada. U
jednoj zajednici postoje različiti opunomoćenici da bi ono jedno ostalo jedna celina.
Ko god govori o crkvi i dijakoniji, može i sme to da čini samo u smislu povezivanja i
nadopunjavanja. Jer, crkva je dijakonija, a dijakonija je crkva.
Naravno, ispuniti ovu rečenicu životom jeste proces koji neprekidno traje, koji se vidi i vrednuje na
različite načine. Govorim ovde kao zastupnik dijakonije u Nemačkoj, i to onakve kakva je u maloj državnoj
crkvi u Pomeraniji (bivša DDR) . Ovde tek oko 20-25% ljudi pripada crkvi.
S jedne strane, mnogi ljudi upravo preko dijakonije dolaze do prvog kontakta sa crkvom.
Posrednik može biti neka medicinska sestra, geronotološki institut, radionica za hendikepirane, bolnica. Do
dijakonije često vodi stručno osposobljavanje, socijalni rad ili civilno služenja vojnog roka. Za mnoge ljude
crkva i dijakonija ionako čine jednu celinu. S druge strane, jedna trećina svih saradnika dijakonije u
Pomeraniji ne pripada crkvi. (To ima veze sa preuzimanjem ustanova nakon 1990. godine.) Kako će onda
oni crkvu preneti drugima?
S jedne strane se od dijakonskih saradnika očekuje da putem molitve, pobožnosti, pesme i
verovanja predstavljaju crkvu. S druge strane, oni su u svom radu izloženi takvim ekonomskim pritiscima
da za ovo uopšte nemaju vremena.
Dijakonske službe i institucije finansijski se same izdržavaju, ali crkva često nije u stanju da daje
dovoljan doprinos za njih.
Spisak područja tenzija izmeñu crkve i dijakonije dao bi se produžiti u nedogled. Lako je pronaći
«dijakonsku dlaku u crkvenom jajetu» ili «crkvenu dlaku u dijakonskom jajetu». No, već je nemački pesnik
Vilhelm Buš (Wilhelm Busch) rekao: «Ne dopada nam se dlaka u jajetu, makar to bila dlaka sa glave naše
drage.»
Zato uopšte nema svrhe tragati za dlakom u jajetu. Jasan iskaz bi trebalo da glasi: «Potrebni smo
jedni drugima» i «Želimo jedni druge». Nije nam potrebno samo sveštenstvo svih vernika, već isto tako
samarićanska služba svih vernika.
Crkvi je potrebna dijakonija da bi bila crkva, jer inače ne može ispuniti nalog koji joj je Isus poverio.
Potrebna joj je radi ljudi kako bi im pouzdano i dobro pomagala.
Potrebna joj je da bi mogla delovati u društvu i pomoći u izgrañivanju njegove budućnosti.
Dijakoniji je potrebna crkva da bi uopšte mogla biti dijakonija. Inače se pretvara u neku socijalnu
ustanovu, kao mnoge druge. «Milosrdni Samarićanin» se pretvara u «socijalnog Samarićanina» ako
prećutimo ko tu priču pripoveda i zašto je pripoveda.
Dijakoniji je potrebna crkva kako bi odvrati la pogled od sebe i ukazivala na Isusa Hrista za koga je
dijakonija srž života.
Dijakoniji je potrebna crkva, kako bi putem Božje ljubavi i prihvatanja posvedočila dostojanstvo i
vrednost života upravo u njegovoj krhkosti, slabosti i prolaznosti.
Dijakonija je g l a g o l crkve. Ona je
Biblija sa rukama.