prirucnik Dijakonija 2002 draft3

Dijakonija - šta je to? 19
U Poslanici Rimljanima čitamo da je Hrist za nas umro «još dok smo bili grešnici» (Rim 5,8).
Nekoliko redaka dalje se - u odnosu na trinitarnu koncepciju - govori da «smo pomireni s Bogom smrću
njegovog Sina dok smo još bili grešnici» (Rim 5,10).
To znači da dijakonija Isusa Hrista nije bila upućena samo slabima, bolesnima i siromašnima. Naš
Gospod Isus Hrist nam u svom zemaljskom životu pokazuje da je ljubav prema neprijateljima shvatio
doslovno (up. 5,44), kao što je i propovedao, a ne u prenesenom smislu. Isusovi kritičari su bili u pravu. On
je stvarno bio prijatelj carinika i grešnika (Mt 11,19). Hristova služba, dijakonija, obuhvata službu izgnanima
iz društva, carinicima, grešnicima, prostitutkama. Ovde valja primetiti da se meñu odbačenim od društva
nisu nalazili samo siromašni. Carinici su uglavnom bili dobrostojeći ljudi. U Mt 21,31 Isus prvosveštenicima i
starešinama (21,23) upućuje nemi le i opore reči: «Carinici i bludnice pre vas ulaze u carstvo Božje»
(21,31). Isusova služba prevazilazi i etničke granice Izraela. Prema Evanñelju po Jovanu su mu već za
vreme njegovog zemaljskog života prišli Grci (Jn 12, 20-22). Parabola o milosrdnom Samarićaninu (Lk 10,
25-37) i Isusov razgovor sa Samarićanom (Jn 4, 1-42) po svojoj teološkoj sadržini veoma su jasni.
Pripadnost izabranom Božjem narodu se proverava i očituje ponašanjem prema drugim ljudima, strancima,
čak i prema neprijateljima. Prema Evanñelju po Mateju uskrsli Gospod šalje svoje učenike svim narodima
(Mt 28,19). Možda bi bilo važno podsetiti se na činjenicu i osvestiti se u njoj da već u Starom zavetu
nalazimo početke ovakvog shvatanje Hristove službe. Na više mesta se izraelski narod podseća na to da je
"bio rob u Egiptu» i da zato ne sme da «izvrće pravdu došljaku ni siroti» Strancu, siroti i udovici treba da
pripada preostali snop. Ni u vinogradu ne sme da se obere sve grožñe, kako bi i stranac, siroče i udovica
mogli da okuse od plodova (Pnz 24,17-22; up. i Pnz 14,29; 16,11-14).
Shvatanje službe u Prvoj crkvi
Edvard Švajcer (Eduard Schweizer) je uz pojmove koji opisuju Hristovo «zvanje» dao sledeću
primedbu. U vreme nastajanja novozavetnih knjiga u grčkom jeziku je postojalo četiri izraza za zvanje. To
su izrazi «telos (u smislu savršenstva), arhe (u smislu voñstva), time (u smislu dostojanstva), leiturgia (u
smislu dobrovoljno preuzetog poduhvata za volju, sveukupnost)». Izuzev prve reči, sve ostale se javljaju i u
Novom zavetu u istom značenju, ali samo za jevrejska i grčko-rimska zvanja, za samoga Hrista, a
povremeno i za celokupnu zajednicu koja sudeluje u njegovom zvanju. «Umesto toga se bira i upotrebljava
profani, nebiblijski glagol diakonein koji opisuju sve službe Isusovih učenika.»
Dijakonija bi, dakle, bila skupni pojam za mnoge aktivnosti, zvanja, mere. Meñu mnogim značenjima
ove reči za našu temu bitno je ono koje se odnosi kako na naveštanje evanñelja (npr. Ef 5, 6-7), tako i na
službu apostola uopšte (npr. 2 Kor 8,4), kao i sprovoñenje kolekte u korist zajednice u Palestini, naročito u
Jerusalimu (npr. 2 Kor 8,4). Ovakvo činjenično stanje opravdava mišljenje da nije moguće odvojiti dijakoniju
od ukupnosti života crkve. Dijakonija pripada bitku crkve.