prirucnik Dijakonija 2002 draft3

68 Dijakonija i Evropa
deset od onih šezdeset koje je tražio Darendorf. Kako se promenila situacija grañana i grañanki u odnosu
na političku vlast? Pokušaću da nañem odgovor na ovo iz perspektive običnih ljudi, i zato ću govoriti i o
promenjenim osećanjima ljudi iz Istočne Evrope.
Odmah na početku želim da vas podsetim na sliku tzv. evropske kuće, koja je bila tako omiljena pre
10-12 godina. Davno je prošlo vreme kada su političari sa oduševljenjem govorili o toj zajedničkoj evropskoj
kući, i to sigurno nije slučajno. Kada je nakon pada berlinskg zida ozbiljno započeo zajednički život različitih
regija, naroda i kultura, odustalo se od ove upečatljive slike i ponovo se koristi službeni jezik pragmatičnih
političara i privrednih stručnjaka.
Dolazim iz Mañarske, zemlje koja pripada kako Centralnoj, tako i Istočnoj Evropi, i u kojoj je ova
slika još sačuva la svoju simboliku. Ova zemlja se i danas po mnogo čemu (iako ne u svemu) nalazi u
podrumu evropske kuće: prema podacima statističkog zavoda, koji od sredine 80-tih godina tzv.
egzistencijalni minimum definiše kao granicu siromaštva, šezdesetih godina se 10% stanovništva smatralo
siromašnim, dok se 1995. taj procenat povećao na 30-35%. Još je veći procenat onih čiji su realni prihodi
opali od 1989. godine: njih je prema proceni 60-70%! Kod 20-25% stanovništva nivo prihoda je ostao
nepromenjen, dok je 10-15% stanovništva imućnije, a jedan mali deo mnogo bogatiji nego pre tranzicije.
Očekuje se i dalje raslojavanje stanovništva zbog velikih razlika u pogledu mogućnosti povećanja prihoda.
Privredni rast koji je u toku može da ublaži posledice siromaštva, ali ako se razlike i dalje budu
povećavale, možda čak do brazilskog nivoa, znatan deo stanovništva ostaće van tokova privrednog
oporavka, što znači da će ostati trajno siromašan. To su važne činjenice, koje znatno utiču na motivaciju
pojedinaca.
Ali vratimo se u podrum evropske kuće.
U našoj podrumskoj prostoriji koja se zove Mañarska, u toku poslednjih godina komunizma nije
vladala naročito loša atmosfera. Bilo je tamno i vazduh je bio težak, često smo se spoticali o smeće i
otpadke kojih je bilo svuda, pacovi su trčkarali naokolo ... Ali, bilo je relativno toplo a u ustima smo imali
lilihip, koji je bio kupljen od kredita sa Zapada. 1989. godine nam je iznenada došla demokratija. Ona je
zasvetlela kao džepna lampa. U njenom svetlu smo odjednom videli kakvo je stanje u našem podrumu.
Danas nakon deset godina nemamo nikakve iluzije o tome šta demokratija može, a šta ne može.
Moći videti nije sve, a nije ni dovoljno. Želja za čišćenjem podruma je sve veća. Potrebna nam je društvena
pravda; ona bi mogla biti metia za čišćenje, kako demokratija ne bi poslužila za davanje legitimiteta
zatečenim socijalnim razlikama i odnosima moći.
Demokratija nam je za jedno kratko vreme donela osećaj slobode: bili smo preplavljeni doživljajima
slobode govore, slobode slušanja, slobode izbora. Deviza je bila: sloboda za sve! Grañansko društvo se
ponovo raña. Pojedinac stiče punoletstvo u odnosu na državu!
Državni socijalizam jedine partije koja je imala ideološki monopol pokušao je da likvidira
novostečenu autonomiju pojedinaca i grupa. Tada smo shvatili da je u porodicama, u kulturi, u religiji i u
nacionalnoj svesti ipak sačuvan najveći deo tradicionalnih vrednosti i shvatanja o