prirucnik Dijakonija 2002 draft3

92 Dijakonija i Evropa
SUOČAVANJE SA BOLOM
(Rad sa osobama koje pate od osećaja gubitka jer je
njima bliska osoba smrtno obolela)
Mnogi ljudi ne znaju kako da se bore sa osećanjem gubitka jer su oni sami ili njima drage osobe
smrtno oboleli. Teško oboleli ljudi se često osećaju usamljenim i izolovanim. U takvom stanju susretanje sa
osobama u Sličnoj situaciji, prepoznavanje i razumevanje onoga o čemu pričaju predstavlja izvesnu utehu.
Uski krug članova porodice i prijatelja nije uvek u stanju da se nosi sa izvesnošću bliskog kraja.
U parohiji Borg u eparhiji Linkeping tokom poslednjih pet godina ljudi koji su smrtno oboleli ili oni
koji su izgubili dragu im osobu bivaju pozivani da se pridruže posebnim grupama za pružanje podrške.
Posebno se pozivaju starije osobe koje su ostale bez bračnog druga, ali postoje i druge vrste ovakvih
grupa.
Pri prvom kontaktu i u vreme oko sahrane sveštenik uopšte ne spominje postojanje ovakvih grupa.
Tek mesec ili dva nakon sahrane dijakon naziva tu osobu da se raspita o tome kako je. Takvi pozivi obično
bivaju vrlo rado prihvaćeni. Potom se upućuje poziv da se pridruži grupi ili, umesto toga, da doñe na
razgovor.
Ukoliko poziv na razgovor bude prihvaćen, sveštenik ili dijakon posećuju osobu u žalosti 5 - 6 puta
u pravi Inim vremenskim razmacima. Potom se primenjuje ista 'šema' koja se koristi i pri radu sa grupama.
Kada ožalošćena osoba potvrdi da želi da se pridruži nekoj od grupa i kada još 4 - 5 ljudi pristane
na to, pošalje im se poziv koji sadrži i objašnjenje svrhe osnivanja i rada grupe i plan sastanaka. Grupe
nikada nemaju više od 4 - 5 članova, a sveštenik i dijakon zajednički vode razgovore, što je veoma važno.
Oni imaju različitu funkciju i različite zadatke. Slušanje, saosećanje i strukturisanje problema treba da budu
odlike svakog sastanka.
Tokom sastanaka voñe vode računa o tome da svako dobije priliku da kaže ono šta ima. Ukoliko
bilo ko pokuša da dominira na prvom sastanku, što zaista može da predstavlja problem, razgovor će se
tokom narednih sastanaka čvrsto voditi u željenom pravcu i uspostaviće se kontakt i sa osobama koje
možda nisu imale priliku da govore.
Kada se ljudima pruži prilika da uobliče svoj bol i tugu, oni je obično izbace iz sebe na neki način,
što im pomaže da se lakše nose sa njom. Svrha svega ovoga je da se bol učini podnošljivijim, a ne da se
od njega pobegne. Utešno je dobiti pomoć u razumevanju sopstvenih, još uvek neshvatljivih, reakcja, iako
su one često tipične za ožalošćene osobe.